U organizaciji JU Muzeji i galerije Budve u petak, 25. aprila 2025. godine u 19 časova u Modernoj galeriji „Jovo Ivanović” biće izvedena pozorišna predstava pod nazivom „Ono što zovem zaboravˮ. Autor je Loran Movinje a predstavu izvodi Filip Grinvald. Predstava se ne preporučuje gledaocima mlađim od 16 godina.
O „Onom što zovem zaboravˮ
Loran Movinje je odlučio da pokloni knjigu svojim prijateljima sa kojima treba da se sretne u jednom pariskom baru. Odabira knjižicu Noć upravo prije šuma* koja slučajno iskrsava pred njim u knjižari, jednu od svojih najdražih čitalačkih uspomena, dugu, dugu rečenicu bez početka i kraja, velikog francuskog pisca Bernara Mari Koltesa. Čekajući prijatelje, u baru nailazi, opet slučajno na isečak iz novina sa strašnom vešću o sudbini Mihaela Bleza koja počinje rečima „A ono što je javni tužilac rekao…ˮ – čiji ga, kako kaže, Bernhardovski ton, tako pogađa. A tu je, slučajno, u džepu i sveščica i olovka da može da otpočne sada neizbežni proces pisanja, tu beskrajnu rečenicu bez velikog slova na početku i bez tačke na kraju, u maniru Koltesovog teksta a koja počinje rečima kojima počinje novinska vest. Prepušta se procesu transformisanja tog strašnog događja, alhemijom reči, u rekonstrukciju, vivisekciju, koja postaje kao neki nezaustavljivi tok, kao neka neobična mantra, čudesna poezija sazdana od tako brutalnih pojedinosti, razlaže događaj do perverzije detaljno, servira komad po komad neumoljivo, sve upravo onako kako se odigralo ili kako se moglo odigrati (manje je važno, jer upravo se baš tako nekako odigralo) da pretvori stravu u poetski čin, da otrgne iznova i iznova taj događaj od zaborava, od onoga što zove zaborav. Tijana Krivokapić mi u jednom od naših razgovora pominje neki tekst za koji kaže da bi me mogao zanimati, i već na samu naznaku o čemu se radi molim je da mi tekst pošalje. (Kaže da ga ima samo na francuskom, a onda mi ubrzo šalje svoj izvanredni prevod na srpski koji je napravila za potrebe titlovanja predstave „Ono što zovem zaboravˮ, Angelina Preljokaja na Beogradskom festivalu igre. Tijana je zaboravila da je prevela tekst! Kako je moguće? Da li je sadržaj i intenzitet teksta toliko puta doživljen kroz proces prevođenja tražio da bude potisnut u nesvesno, zaboravljen?) Već prve reči me duboko potresaju, čitam iznova i iznova a snaga kojom me pogađa ne menja intenzitet, samo menja oblik, ton, nijansu, otkriva se nanovo, na drugim mestima, na nove načine, u drugim frazama i taj kvalitet ovog teksta kao živog se, za mene, nikada ne menja, ne jenjava. Odlučujem da mu dam glas, da potražim teatar u rečima, da ga sačuvam od zaborava, da ga zapamtim od reči do reči, od zareza do zareza, od tišine do tišine, i ponavljam ga iznova i iznova, deo po deo, i celoga, pa opet celoga, da ga preobratim u obraćanje, da se obratim drugom, da od gledaoca načinim nemog sagovornika, brata, de se obratim bratu. Iznova i iznova. I iznova.
*S francuskog prevela Marija Paprašarovski, Disput izdavaštvo, Zagreb 2006.
Filip Grinvald (1984, Beograd) je pozorišni reditelj, diplomirao na FDU u klasi prof. Egona Savina. Tokom karijere režirao je brojne predstave u Srbiji i regionu, a njegove predstave gostovale su na festivalima u zemlji i inostranstvu.
Za režiju predstave „Staza divljačiˮ dobio je nagradu za najboljeg mladog reditelja na MESS festivalu (2008), a nagradu Radio Beograda za radio-dramu „Mnogo hteo, mnogo započeoˮ (2010).
Bio je umjetnički direktor Akademskog pozorišta AKUD „Branko Krsmanovićˮ, predavač na FDU, član Eurodrama, i edukant u oblasti art psihoterapije.
Režirao je djela autora poput Šmita, Čehova, Mrožeka, Goldonija i Matišića. Radio je i na scenografijama, radio-dramama, i organizaciji pozorišnih događaja.
Be the first to comment