Narodna biblioteka – Veče Gorana Petrovića

 

 

Programi koji su uslijedili nakon potpisivanja Protokola o saradnji tri biblioteke- Univerzitetske biblioteke Svetozar Marković iz Beograda, Univerzitetske i narodne biblioteke Banja Luke i Narodne biblioteke Budve- bili su završnica obilježavanja Dana Opštine Budva u organizaciji budvanske Narodne biblioteke.

Nakon predstavljanja tri knjige iz sopstvene edicije: Zapis i iz budvanskog kraja, Vlada Đ. Duletića; Zapisi i pričanja, Miroslava Luketića i koautorske zbirke „Personalni karusel“ četiri pjesnikinje (Sandre Đurbuzović, Marije Krivokapić, Katarine Sarić i Stanke Rađenović Stanojević), Narodna biblioteka Budve je povodom potpisivanja Protokola o saradnji tri biblioteke upriličila tri književne izložbe na panoima: Servantes, Šekspir i Petar Kočić, kao i pjesnički matine i književno veče Gorana Petrovića.

U četvrtak, 23.novembra 2017. godine, u biblioteci su se budvanskoj publici predstavili pjesnici: Živorad Nedeljković, Radoslav Milošević, Dragan Jovanović Danilov, Bećir Vuković i Stanka Rađenović Stanojević.

O djelima Gorana Petrovića govorio je prof. dr Aleksandar Jerkov, a autor je čitao još neobjavljene priče.

Na početku izlaganja, prof. Aleksandar Jerkov je istakao da Goran Petrović spada u najbolje srpske pisce, a da je Opsada crkve Svetog Spasa remek djelo srpske književnosti. „Goran se pojavio u srpskoj literaturi vrlo nepretenciozno, savetima, kratkim tekstovima, zapisima, da vi nikako ni pod kakvim okonostima ne biste mogli da pretpostavite da je to onaj čovek koji će napisati najkomplikovaniju knjigu savremene srpske književnosti koja govori o najtežem pitanju – kako da prikažete Svetog Savu a da ne budete sentimentalno patetični ili da budete cinično banalni. I, mi smo to pročitali i prelistali sa više ili manje uživljenosti, dočim; kad se tome sad vratite unazad, kad pogledate reflektorom svega onoga što je posle toga nastalo, vi u tome vidite predele smisla, duha, nagoveštaja, asocijacija koje čovek nije mogao dovoljno da opravda u onom prvom čitanju. A onda se pojavila jedna knjiga koja je i danas, sa izuzetkom možda recimo dva teksta koja su  specifično napisana baš o tome, izuzetna i bez premca po svojoj složenosti, a sećam se te svoje rečenice iz jedne kritike: Ovaj Atlas opisan je nebom, za koju opet niste mogli da znate do kraja šta se ovo dogodilo. U toj knjizi je Goran Petrović na neki način iskočio iz horizonta pripovednog diskursa srpske književnosti toga trenutka. S jedne strane imate iskakanje koje je minimalističko, i sa druge- jedno koje je apsolutno maksimalističko u kojem je stepen komplikovanosti, nagoveštaja toliki da ne možete dovoljno da ga kontekstualizujete, niste baš nikad sasvim sigurni u toj strahovitoj igri, manipulaciji tekstom gde je granica onoga što je neka vrsta referencijalne zbilje koja se gradi u tome tekstu, a gde postupak koji izvodi samog sebe kao višak označujućeg koji ne možeš dakle da prepoznaš kao ono šta on gradi, nego vidiš da on nešto gradi, a šta gradi ne zna niko, ne može da vidi do kraja, kao neki gubitak u beskraju…. I Opsada crkve Svetog Spasa je remek delo srpske književnosti. Nikada me niko neće ubediti u to da je Hazarski rečnik jedna knjiga koja je laka za čitanje; to je knjiga koja je uradila sve protiv toga da stekne laku i brzopletu popularnost i uporedite je sa bilo čim što je popularno poslednjih 15 godina; pa ipak je to knjiga koja je postigla planetarnu popularnost. Opsada crkve Svetog Spasa koja u domenu neke vrste fantazije čak ide i dalje od Hazarskog rečnika je jedna knjiga za koju morate da imate ogroman simbolički kapacitet da biste uopšte mogli da je čitate, ne zato što mi nismo okrenuti takvim temama, nego zato što svaku rečenicu koju pročitate u toj knjizi vi možete da čitate istovremeno i kao poeziju…”

Govoreći o romanu Gorana Petrovića „Sitničarnica kod srećne ruke“, prof. Jerkov je istakao da je po njegovom mišljenju to jedan vrhunac ali istovremeno i kraj čitave jedne književno-istorijske epohe u kojoj se umjesto neposrednog iskustva svijeta i pričanja o njemu uvijek govori o nečemu što je već posredovano pričanjima. U Sitničarnici moć čitanja postaje autentično ljudsko iskustvo. „Ne dakle  više da pričate o tome kako se živi u biblioteci, nego je biblioteka život koji se živi. Kad čitate, vi ste živi. To je jedan prsten u kome je uhvaćena  s jedne strane ogromna istorijska građa i sa druge simbolička građa naše potrebe za čitanjem“.

Nakon ovog romana uslijedio je jedan repertoar antologijskih priča – ocjenjuje profesor Aleksandar Jerkov, dodajući  da je nezamisliva bilo koja antologija srpske prozne književnosti bez priča Gorana Petrovića koje su nastajale u tom periodu. Neke su se mijenjale kasnije iz nekih je nastala čitava mala nova književnost. Goran je pokazao da taj „istorijski cinizam koji ima i jednu političnosti u sebi nije bio slučajan, da se to takođe razvijalo u njegovoj prozi, to mu je donelo i ovakve i onakve reakcije, ali i to ga čini autentičnim čovekom i istovremeno mu daje ulogu pisca po modelu starih majstora koji su bili moralne sudije svoje epohe.

Goran Petrović je pročitao nešto što je, kako kaže, između priče i ličnog odnosa prema Petru Kočiću, tekst naziva „Pričanje priče kojom se čovek ispravlja“, a povodom novog rukopisa na kome drugo radi, istakao je da voli da čita, pogotovo da prvi put neki tekst čita jer se u toj akustici osjeti da li ta priča funkcioniše. „Ja sam mislio da napišem knjigu koja bi imala naslov Priče o merama, gde bi se govorilo o merama, ali ne o onim metričkog sistema, nego o onima koje su možda malo važnije“- kazao je pisac Goran Petrović, a potom je budvanskoj publici, na veliko zadovoljstvo prisutnih, pročitao tri priče zajedničkog naslova Priče o merama, koje su pojedinačno naslovljene: Broj prijatelja, zatim Koliko pesama staje na long plej ploču, a koliko na trokrilni ormar i  priča Propusna moć bulevara.