06.07.2013.
GRAD TEATAR BUDVA
Narodno pozorište, Sombor
Fedor Šili
ČAROBNJAK
Režija: Boris Liješević
U subotu, 6. jula 2013. godine na Svetom Stefanu izvedena je predstava „Čarobnjak“ Narodnog pozorišta iz Sombora, po tekstu Fedora Šilija, a u režiji Borisa Liješevića.
Režija: Boris Liješević
Kompozitor: Aleksandar Kostić
Scenograf: Miša Keskenović
Kostimograf: Mirna Ilić
Dramaturg: Branko Dimitrijević
GLUMCI:
Saša Torlaković, Svetozar Cvetković, Radoje Čupić, Tatjana Šanta Torlaković, Marko Marković
O PREDSTAVI
Fedor Šili je rad na ovom komadu objasnio sledećim: „Valjda je prvi korak u stvaranju ovog komada bilo čitanje Tonio Kregera. Mislim da nikad nisam pročitao nešto što me je toliko pogodilo, što mi je toliko značilo, kao kad sam pročitao tu, valjda bismo je nazvali, novelu. I onda, neka prva ideja koju sam imao za dramu glasila je otprilike ovako: šta ako je postojao neki stvarni Hans Hanzen i neka stvarna Ingeborg Holm? I šta bi se desilo sa ljudima poput Hansa i Ingeborg da su živeli u vreme nacizma? Pa, budući da ljudi govore o Tonio Kregeru kao u osnovi autobiografskom delu, hajde da zamislimo da jeste postojao neki HansHanzen i neka Ingeborg Holm, i da dovedem do kraja unutar komada onu misao iz Tonio Kregera: “Kada bih se oženio sa tobom, Ingeborg, i imao sina kao što si ti, Hanse Hanzene.” I otud u ovom komadu značajnu ulogu igraju tri fiktivna lika, Hans Gerlingen, Marija Albreht i Hans Gerlingen mlađi.“
Reditelj Liješević je istakao: „Paradoks jednostavnosti je u tome što se do nje dolazi najteže. Jednostavnost kao cilj koji se postiže. Jednostavnost kao sredstvo, kao prostor u kojem sve postaje moguće. Jednostavnost kao početak i kraj. Kao kreativnost. Kao oblik. Oslobođenje od suvišnog i svođenje na ono najnužnije što je potrebno da bi se ispričala priča. Time se otvara prostor za asocijacije, imaginaciju i neočekivane nivoe značenja. U takvu predstavu nužno ulazi gledalac, ne samo kao aktivni učesnik bez koga pozorišni čin nije moguć, već kao sustvaralac koji zapravo u svojoj glavi gradi svijet o kome se govori sa pozornice. Već neko vrijeme nalazim inspiraciju u višeznačnosti koja nastaje kada jedan glumac bez ikakve fizičke transformacije uzima na sebe i druge uloge. Ova predstava ne imitira stvarnost i stvarne događaje, već na neki drugi način priča priču, pozivajući se na gledaočevu spremnost da ne dobije sve „na tanjiru“ već da zamišlja, shvata, dešifruje i time zapravo aktivno učestvuje u nastajanju predstave. Upravo taj gledalac je najveća snaga i moć pozorišta i molim ga da nam pomogne da izgradimo i ovu predstavu.“
Vladislav Bajac je o predstavi zapisao: „Iako naizgled to deluje nemoguće, Tomasa Mana vidimo u svim fazama života: dečačka i mladićka ljubav, Budenbrokovi 1900. i njegov odnos sa izdavačem Semjuelom Fišerom, zavist brata-pisca Hajnriha (negativna krigika Smrti u Veneciji iz pera rođenog brata!), Nobelova nagrada 1929. i gordost genija, Hitlerovo doba i egzil u Ameriku, povratak… No, ispod ove „radne“ površine zbiva se prava privatna, celoživotna drama čoveka koji je (pre)duboko svestan svoje veličine, na kraju svog puta neminovno stigao do pitanja smisla sopstvenog ponašanja. Uslovna preljuba sa lošim učinkom, nacistička ruka sina njegove neostvarene ljubavi, surovost prema sopstvenoj deci i korisnost supruge, tragedija deteta, polna nesigurnost, razoreno prijateljstvo, alkoholizam… sve su to dramske teme ovoga teksta koje iz drugog plana prelaze u prvi.“
FRAGMENTARNI VIDEO ZAPIS PREDSTAVE
