07.02.2019.
U Narodnoj biblioteci Budve promovisan je roman autora Vladimira Tabaševića “Zabluda Svetog Sebastijana” koji je ovogodišnji laureat NIN-ove nagrade za najbolji roman u 2018.godini. Na budvanskoj promociji je pored autora govorila prof.dr Slavica Perović, a moderatorka je bila Stanka Stanojević.
Istakavši da je roman Zabluda Svetog Sebastijana nadasve roman o jeziku, prof. dr Slavica Perović je na promociji kazala: “Roman je i sjećanje na jezik u ratno doba dok dječak Dino odrasta u svim vrstama neregularnosti. Idejni fil rouge je žrtvovanje otjelotvoreno kroz Svetog Sebastijana s koje god strane njegovu žrtvu da sagledavamo. Metaforizovan, dat je kroz ježa, tako je, kažu, izgledao Sveti Sebastijan ukrašen mnogobrojnim strijelama od kojih je izdahnuo.” Malo gdje je u savremenoj literaturi, ističe Perović, gradivna materija jezika od koje je sačinjen roman tako vidljiv kao u tekstu Zabluda. A da čitalac ne bi bio doveden u zabludu, mora naučiti da čita: “Jedno podsjećanje bez učitavanja proporcije. Da nismo Pita Mondrijana naučili da čitamo u apstraktnom ključu, njegove slike, Kompozicija II, naročito (revolucionarno platno “Kompozicija II u crvenom, plavom i žutom”), bile bi neka crvena, plava i žuta polja zaključana u crnim rešetkama. Mali je to trud koji čitalac mora da uloži s obzirom na to da je on na drugom kraju teksta, bez kojeg je pitanje da li bi roman postojao, ili na drugom kraju batine, zavisi kako se čitalac prema tekstu u svojoj recepciji odnosi.
Kao svoj doživljaj romana Zabluda Svetog Sebastijana, Slavica Perović navodi: “Tema odrastanja kroz postupak sjećanja i naraciju koja odražava skokovitost i nepouzdanost samog sjećanja uz priču koju priča jedan zbunjeni, po definiciji nepouzdani pričalac, već je dovoljno za veoma uzbudljivo štivo. Po prirodi svoje sumanitosti njemu je logika vremenske ravni izvrnuta pa je “godina: devedesetmrtva, otprilike, ali i tačno”, a “rat, međutim, još uvek, nikada neće početi”. Ni prostorna ravan mu nije bolja: “Svaki vodopad presuši pre nego padne” i čitalac se onda pita o logici broja glava i češljeva , vezi između toga dvoga, i gdje se ona zaturila. I da nam Tabašević nije rekao da je pričalac lud, mahnit i proklet, znali bismo, sumanute su mu i vertikala i horizontala, sve je nekako plivajuće i plutajuće i naizgled nepovezano, sve je u tekstu i jeziku koji iznenađuje, plijeni i očarava.”
Moderatorka Stanka Stanojević je iznijela impresije o romanu: “Karakteristika stila ovog romana koji možemo nazvati i lirskim posebno njegov prvi dio, jeste upravo poetizovan jezik u kojem se često čuju aliteracije, koje ritmički organizuju rečenice koje teku kao rijeka, što na nivou značenja svakako ima dublje odbljeske poput onih ježeva koji su jedna metaforična konstanta djela, zatim pisanje po principu asocijacija i tok svijesti (kao njihanje ljuljaške) što podsjeća na književni nadrealizam posebno ako uzmemo u obzir tačku gledišta iza koje stoji katkad podvojenost i višestrukost, alter ego… kao da je tačka gledišta, taj jež ponovo, transponovan u likove, ali i njihov zajednički sadržitelj.”
Autor Vladimir Tabašević je između ostalog kazao da je: “Jedna od ideja romana da se sećanje bogati s obzirom na naše iskustvo ovladavanja novim pojmovima u jeziku. Roman je i posvećen nama, generaciji, koji smo učili taj maternji jezik za vreme rata često bez matere ježili se kako glasi posveta i s obzirom na tu ideju da se putem jezika i sećanje vlastito menja i na taj način ono je već plastično i moguće ga je modifikovati i s obzirom na učenje novih reči ovladavati novim pojmovima, mislim da je taj postupak prevođenja na neki strani jezik prilično težak. Ja se držim tu jedne Lakanove teze a Slavica je na početku pomenula ideju o konceptualnim metaforama rekavši da je u pitanju tu nesvesno odnosno kako je nesvesno strukturisano kao jezik (Lakanova teza) i u tom smislu je sam taj prevodilački izazov zapravo s jedne strane nemoguć, a s druge strane čar prevodilačkog izazova jeste da se nemoguće na neki način ipak pokuša prevesti i dočarati. I u vezi sa tim jezičkim poigravanjima koja nisu tek i naprosto jezička poigravanja, nego pokušaj da se kroz i putem jezika na neki način komunicira ovo što u svakodnevnom životu razumemo kao da je bio neki smisao nama…”
“…Jedna od važnih zabluda koje sam ja u nekom teorijskom radu i s druge strane u intimnom, ličnom iskustvu aktuelnog trenutka do koje sam došao jeste ta zabluda koju pričam, i to je jedna od tema romana, zabluda koju pričam sebi o sebi dok nešto radim. I to je ovo sada, dakle zašto je Sveti Sebastijan zanimljiv kao misaona i motivska figura koja se pojavljuje kroz čitav roman jeste ta njegova dvostruka uloga: on je s jedne strane progonio hrišćane kao vođa pretorijanske garde, a s druge strane je duboko u svom srcu, kako stoji u žitiju, negovao veru u hrišćanstvo što bi značilo da je tamo gde su se ovi kolebali u tome da li da ponesu žrtvu on njih ohrabrivao ako su okolnosti na to ukazivale. Znači da tamo gde je mogao on ih je pošteđivao žrtve i to je meni čitajući to žitije uvelo jednu vrstu dileme na racionalnom nivou, nisam znao da li je princip žrtve kao takav univerzalan ili prosto uvek zavisi od okolnosti, čak i kada su u pitanju figure svetaca, na neki način su opet u nekom smislu detronizovane… S jedne strane ih podstrekuje, s druge strane ih pošteđuje žrtve, to je jedna vrsta dileme koja je meni samom, odnosno povodom te i takve odluke, mi je bila nekako sporna, kontraintuitivna, nisam mogao da razumem šta je princip žrtve kao takav…”
“Ta ideja zaključanosti u jednom vremenskom trenutku iz kojeg ne možemo da izađemo, u nekom analiziranju aktuelnog diskursa došao sam do toga da čini mi se da prosto postoji ideološka, idejna prinuda danas da se prosto sećamo. To je isto jedna od ideja romana, dakle da se ljudi drže u sećanju, kao da postoji interes da se ljudi drže u tom točku u nekoj vrsti zaključanosti u jednom vremenskom trenutku koji nikako da mine i paradoksalno, u tom i takvom sećanju se najčešće drže oni deprivilegovani ovog društva, oni su oni koji moraju da se sećaju, oni su oni koji paradoksalno zbog nedostatka aktuelne realizacije, mogućnost za aktuelnom realizacijom imaju ako ništa drugo neku vrstu nade da je možda moglo biti nekako drugačije, oni su onda možda mogli da drugačije investiraju u sebe, oni koji su obespravljeni, oni nemaju mogućnost da se realizuju u aktuelnom trenutku, ali oni onda paradoksalno imaju jednu vrstu nade da su možda mogli drugačije da odigraju u životu… I radikalno se stvari zaoštravaju kada se govori o ljudima koji su prošli kroz rat – upravo ta zaključanost u jednom istorijskom trenutku je ono što njih primorava, i to su te kontraintuitivne, gramatičke formulacije, da se nadaju da rat još uvek nikada neće početi. Dakle on je već minuo, završio se desio se, ali ta vrsta vakuuma u vremenskom smislu indukuje to da se ljudi prosto nadaju da neće biti ono što je već bilo; nada je horizont budućeg, a ovde deluje kao da prosto mi živimo u trenutku gde se nadamo da nije bilo nešto što je fakat bilo.”
