Поштовани поćетиоци, објављујемо текст “Где је дом мој?”, госпође Мирјане Брковић о њеној недавно штампаној публикацији “Паштровски албум”.  Мирјана Брковић је управница Централне библиотеке Универзитета у Новом Саду. 

 

Мирјана Брковић,

НОВИ САД

miradujin@gmail.com

 

Где је дом мој?

Неколико речи о збирци Паштровски албум (Ново Милошево, 2016)

 

Паштровски албум је збирчица од две приче и десетак песама која је изашла у издању Банатског културног центра из Новог Милошева 2016. године. Рукопис за Паштровски албум је настао пре десетак година, након неколико мојих пословних одлазака у Петровац на мору, на састанке које је организовао Одбор за сакупљање историјских извора о Паштровићима. Требало је да прикупим грађу за библиографију о Паштровићима. Међутим, иако моја грађа није објављена, објављен је један научни рад у зборнику са скупа у Милочеру, једна прича у Летопису Матице српске и неколико песама у Вестима Библиотеке Матице српске. А као круна свега тога, сада се појавио и Паштровски албум међу чијим корицама се, као у споменару, угнездило моје сећање на то време, на те дивне људе и на насеља необичне лепоте у којима сам боравила.

 Реч паштровски означава место, предео, људе који су ме инспирисали да напишем и песме и приче. Реч албум сам употребила да означим своју жељу да сачувам од заборава време проведено међу Паштровићима. Kao што је познато, Паштровићи живе на јужном делу Црне Горе, уз обалу Јадранског мора, у насељима данас познатим по високом туризму, као што су Будва, Бечићи, Свети Стефан, Рафаиловићи, Милочер, Петровац на мору, да поменемо само неке од тих дестинација. Паштровићи су од давнина веома побожни о чему сведочи огроман број цркава које су подигли и четири манастира. Језик којим говоре је једна архаичнија варијанта српског језика помешаног са црногорским и италијанским речима и изразима, те је човеку који није из тог краја понекад тешко да их разуме.

Док сам писала приче и песмe које су објављене у Паштровском албуму, нисам ни слутила да ће се оне наћи у књизи обогаћене радовима мојих пријатеља. Пре свега, ту су илустрације Јоване Миланко, добитнице више првих награда на различитим националним и интернационалним конкурсима за подводну фотографију и филм. Будући да су и прва и друга прича инспирисане морем, водом и пливањем, било ми је потпуно логично да замолим младу уметницу да ми са пута по Црној Гори донесе неколико уметничких фотографија којима сам намеравала да илуструјем књигу Паштровски албум. Јована није постављала сувишна питања. Лако и брзо смо се договориле да прво прочита књигу и сама одабере шта ће и како ће да сними. Ова млада уметница изванредног ока и префињеног сензибилитета осетила је тачно шта је мене инспирисало да напишем приче и песме, па је тим трагом кренула и сама. Може се само замислити моје нестрпљење да видим фотографије које је урадила и моје одушевљење и радост када сам их коначно угледала. Фотографије које ми је понудила за Паштровски албум биле су ми толико лепе, толико узбудљиве и мени блиске, да заиста ниједне нисам желела да се одрекнем и готово све су објављене у књизи. Албум је постао комплетан тек кад су у њега доспеле Јованине фотографије које уметнички допуњују доживљај моје књиге.

Надаље, мој драги пријатељ и цењени издавач Радован Влаховић је након упознавања са рукописом написао топле, одмерене, а опет похвалне речи, којима је књигу препоручио читаоцима као књигу за свечане прилике коју би требало да поклонимо некоме кога неизмерно волимо. Има ли лепше похвале од ове?

Коначно, не мали допринос коначном обликовању књиге дала је и Сенка Влаховић Филипов. Сенка је за мене учинила нешто много више него што је уобичајено дизајнирање књиге, учинила је нешто што тешко може и да се замисли, а камоли учини. Чим се погледају корице, разуме се о чему говорим. Сенка је моју књигу претворила у море, у таласе, у поигравање светлости и сенки, те су моје приче и песме одједном урониле у то предивно уметничко дело које се оваплотило кроз заједнички рад нас четворо уметника.

* * *

Прва прича у Паштровском албуму носи наслов „Марчинa кћеркаˮ и ја сам је увек сматрала пре новелом, него причом, јер новела мора да садржи моменат у којем се живот главног јунака или јунакиње из основа преокрене. Тај преломни тренутак мора сваки читалац да осети, да га препозна. Као студент књижевности увек сам се питала како писац ухвати тај моменат, како дође на идеју да напише баш то и баш такво дело. Желела сам, наравно, да и ја једном будем у прилици да откријем погодну тему или да присуствујем догађају који би ме инспирисао да напишем новелу, али с годинама сам престала да размишљам о томе. А онда, као каква ерупција, из мене су покуљале реченице које сам једва стизала да забележим. „Марчина кћерка“ написана је у једном дану од јутра до раних поподневних сати. Ту ерупцију покренула је у мени  уводна реченица: „Идем ли ја то кући?”

Питање поставља главна јунакиња приче, односно новеле, Марчина кћи, која кроз читаву причу носи наизменично имена: Џоана и Јована. Питање Џоана поставља самој себи док пакује кофер да крене у Паштровиће. Од првог момента се у читаоца увлачи та егзистенцијална запитаност – где је, заправо, дом? Шта је то што ми именујемо домом, где смо ми то укорењени и где је наш прави завичај? Кад се човек мало дубље загледа у себе, схватиће да је наш дом, наша кућа, оно место где се свако од нас осећа заштићен, где смо у свом свету, у топлом гнезду које смо сами свили или га је неко свио за нас. Тај неко су најчешће родитељи, породица, ту су темељи из којих ћемо тек да никнемо, то је веза са светом из којег потичемо и у који се увек враћамо. Дом и кућу не чине зидови, већ породица, заједница и дубоки осећај припадности. Ова новела говори о потреби да се покидане везе са сопственим домом и са завичајем опет успоставе и оснаже, чак и кад је за то неопходно поднети жртву.

Људи су некада живели у породичним задругама, у строго хијерархијски уређеним породичним заједницама, а жене су се удавале ако не баш у исто, али онда у суседно село. У последњих стотинак година то се у великој мери променило, породичне задруге су за већину људи само приче из давно прохујалих времена. Већ дуго породица је атомизирана и сведена на најужи породични круг – муж, жена и деца. Не само да се жене удају у удаљене крајеве, већ и породице формиране у близини родитељског дома, с временом се селе у потрази за послом, за бољим или лакшим животом, и тиме се, неретко, кидају везе и са домом, и са породицом, и са завичајем. У случају Марчине кћери, као и сваке кћери, поставља се још једно питање, а то је да ли нови дом, онај који се формира ступањем у брак, може и треба да замени родитељски дом, онај дом за који је жена коренима везана.

Нема никакве дилеме да су Џоана и Јована две стране исте личности, само једна је окренута новом дому, новој породици, а друга се доласком у завичај подсећа на све оно што јој је било важно, без чега је мислила да никад не може остати, оно што је некада био њен дом. Желела сам да прикажем ту тешку унутрашњу борбу коју воде Џоана и Јована. На почетку се тек помаља у Џоани сећање на мирис боровине, на пецкање и затезање коже слане од мора, да би на крају Јована била преплављена низом сећања на породицу и свој детињи живот. Ево једног примера:

Сишла је на плажу. Каменчићи су јој пријатно боцкали стопала. Било је топло, сунчано поподне, а плажа полупразна. Вода је била мирна, чиста и прозирна, баш као што је запамтила. Није могла да поверује да ће поново заронити у море. Таласићи су јој миловали чланке, колена, бутине, а онда се читавим телом спустила у воду. Вода се склопила над њом и она заплива као риба кад је рибар скине са удице и врати у воду.

Праћакнула се неколико пута и отпливала далеко од обале. Са сваким новим завеслајем руке знала је да са себе спира нагомилане године. Док се вратила до плићака, осећала се као малена девојчица коју је тата довео да се брчка у води.

Други пример је још јаснији:

У дворишту иза куће угледаше маче и два кучета како се играју. Јована им приђе и узе маче у руке. Додирнувши меку мачију длаку, вратила се у свет свог детињства. Као да је опет стајала пред вратима родитељске куће, безбрижно се играјући са животињама.

Кроз разговоре са домаћином, посебно са Томом, Јована постепено открива свој идентитет:

„Џоана, колико је вама година, ако није непристојно то што питам?”, упита Томо.

„Мени?”, изненади се Џоана. „Прешла сам тридесет четврту.”

„То значи да сте само две године млађи од мене. Да ли би вам сметало ако бисмо прешли на ти?”, упита је Томо.

„Не, уопште ми не би сметало. Молим те, зови ме Јована”, рече она.

„Зар се не зовеш Џоана?”, изненади се сада Томо.

„Моје крштено име је Јована, али пошто Американци то изговарају као Џоана, пустила сам да ме и овде тако зову. Просто зато што ми је то постало нормално”, објасни Џоана, „али хоћу да ме ти зовеш Јована.”

„Добро, Јована”, понови Томо за њом, „а одакле си ти, заправо?”

„Кад стигнемо до краја мола, казаћу ти тачно одакле сам и ко сам”, обећа му Јована. „Ено моје куће, одавде се одлично види.”

„Која је то?”, упита Томо. „Ја знам сваку кућу овде.”

„Тамо не гори светло, само се зидови још беласају на месечини”, објасни му Јована.

„Ти ми то показујеш кућу баба Марче, ако сам добро видео кроз ноћ”, изненађено ће Томо.

 

Каква је била судбина јунакиње приче „Марчина кћеркаˮ? Да ли је Јована успела да сасвим потисне Џоану? Да ли се Џоана изборила са Јованином жељом да се врати у завичај? Да ли је ова прича аутобиографска? Ако јесте, да ли причу испреда Јована или Џоана?

Друга прича „Амароˮ могла је лако бити део прве. Ради се о истом пределу, о сличним људима, али креирана је у сасвим другачијем расположењу и у другачијим околностима, тачније док сам боравила у једном хотелу у Бечу. Остала је необјављена све док није нашла своје логично место у књизи. У причи се говори о помало еротичној игри између проседог господина и средовечне даме. Проводе поподне уз море и пијуцкају „Амароˮ. И јунакиња те приче има асоцијације на детињство, али у сасвим другом контексту:

Када је те вечери пошла у шетњу, готово несвесно пође у правцу ресторана на обали. Понашам се као дете кад  се пред спавање врати по још један пољубац, помислила је кад је постала свесна у ком правцу се креће.

У књизи Паштровски албум објављено је и десетак песама које се знатно разликују и по форми и по ритму од песама које сам писала пре и након ових – паштровских. Све су написане у слободном стиху и без риме, али мелодијски су пре поезија него проза.

 

Јутро

Појаве се, коначно, зраци сунца над планином.

У њих се уткива бела пруга авиона плетући мрежу.

Врапци не узлећу, цвркућу у крошњама.

Галебови, плашећи се да се опијени сјајем

не суноврате у дубину мора, круже.

Два рибарска чамца плове напоредо,

један оста уз обалу, други се вину у плавет.

 

Сенке

Јато птица над водом,

јато риба под водом.

Или су то само сенке које се обрћу

у зависности од положаја пливача

у односу на површину воде? 

 

Светилиште

Скривена међу кућама, кафеима,

трговинама и аутомобилима,

светли у ноћи случајним пролазницима,

као путоказ, као водиља, као светиња,

мала једна црква окружена маслинама,

каменом оградом и стазом,

обавијена чудесном тишином, опојном.

 

Стапање

Смрт и није ништа друго

до стапање са танком

линијом хоризонта

у којој се спајају

небо и море.

Збирку Паштровски албум затвара песма „На терасиˮ којом сам се опростила од паштровских предела који су за мене били толико инспиративни:

 

На тераси

Док промичу последњи гости,

високо над шеталиштем,

стојим на тераси, стишана,

и чекам, тугом опхрвана.

 

Сигурно је тако и она,

далека, незнана дама,

венецијанском чипком урешена,

чекала брод који не долази.