Miroslav Luketić
Naselja i stanovništvo
Tekst preuzet iz knjige:
НАСЕЉА И СТАНОВНИШТВО
Према попису из 1961. године, општина Будва има 33 насеља са укупно 4.834 становника. По броју насеља она се налази на осмом мјесту у Црној Гори, а на четиристо двадесет првом у Југославији. По броју становника представља најмању општину у Црној Гори и једну од најмањих у Југославији.
Будва је изграђена на заклоњеном и издвојеном мјесту — на полуострву. Опасана је зидинама. Унутар зидина испресијецана је малим, уским и кривудавим улицама, које изводе на једна од двоје градских врата. Градски трг се налази између православне и католичке цркве. Има још неколико мањих „пјаца”. Куће су све од камена, збијене једна за друту, са по неколико спратова. Мало је грађевина преживјело велики потрес из 1667. годиие, у ком је стари град настрадао. У посљедњих неколико година град се убрзано развија и шири ван градоких зидина, заузимајући простор Будванског поља.
Друго насеље градског типа је Петровац. И он се интензивио развија и током посљедњих неколико година све више постаје насеље туристичког типа, са свим особинама варошице. Из неколико зграда, у којима су некада паштровака вина и уље чекали на извоз, Петровац је брзо израстао у познато туристичко мјесто на Црногорском приморју. Изванредна пјешчана плажа и одличне саобраћајне везе чине га врло интересантним и посјећеним у току сезоне.
Свети Стефан је насеље туристичког типа. Задржавши стари спољашњи изглед овога мјеста, изграђен је модеран туристички објекат високе класе.
Сеоска насеља су по положају или приморска или планинска. Приморска су изграђена или дуж цесте или поред саме обале. То су: Пријевор, Сеоца, Подострог, Борете, Бечићи, Пржно, Милочер, Св. Стефан, Близикуће, Режевићи, Калудерац, Буљарица и неколико других мањих засеока. Планинска насеља налазе се на надмарској висини од преко 400 метара. Таква су: Побори, Горњи Маини, Брајићи, Станишићи, Куљаче, Челобрда, Тудоровићи, Брда, Новосеље и друга. Све су то врло стара насеља, са многим заједничким особинама. Куће су саграђене једна уз другу, са заједничким зидовима, тако да чине један скуп. Налазе се на теже приступачним мјестима, обичио на узвишењима. Оваква компактност насеља сеоског типа, сем интересима заједничке одбране од непријатеља, тумачи се и родбинским везама њихових житеља. Обично су село насељавали или припадници истога братства, или пак припадници неколико братстава која чине једно племе. Зато се многа насеља зову именима братстава. На локацију насеља утицале су и околина и вода. Границе између појединих села су одређене и знају се њихови атари. Око четвртине земљишта служи за пашњаке и сјечу шуме. То је заједничка својина села, такозвана комуница. Многа села имају својину и у планини. Посебан тип планинских насеља чине „торови”, који се насељавају само у току љета, када се стока изгони на пасишта. Ови својеврсни катуни су вјероватно и прва насеља досељених словенских племена.
Сеоске куће су махом истога типа у читавом крају. Грађене су од камена, а покривене су коритастим цријепом, званим „тигла конавлица”. Обично су на спрат, тако да приземље служи за смјештај стоке. Сиромашнији праве само приземне куће. Кровови су на једну воду. За посљедњих неколико година у Будванском пољу и у околини Петровца изграђују се нагло нова насеља. Све већи број сељака напушта своја брдска насеља и подиже куће близу обале.
СТАНОВНИШТВО
Први познати становници Будве и околине су Илири. Сачувани су трагови њихове материјалне културе, као и поједини топографски називи илирског поријекла. Неколико вијекова прије наше ере Будву насељавају Грци и она постаје илирско-грчко насеље. Долазак Римљана све више мијења националну структуру житеља Будве, али у околини и даље преовладава аутохтоно (илирско) становништво.
У другој половини VI вијека долазе Словени. Тада почиње њихово трајно насељавање у овом крају. Словени постепено потискују несловенски живаљ, а послије сараценског пустошења Будве (IX вијек) насељавају и сам град. Млетачки извор из XVI вијека показује да је Будва у то вријеме имала око 800— 900 становника, чија имена указују на словенско и арбанашко поријекло. Словени су извршили асимилацију становништва цијелог подручја, тако да је у периоду немањићке државе и све сеоско становништво овога краја било чисто словенског, тј. српског поријекла. Тако Словени коначно постају главни фактор у друштвеном, економском и политичком животу цијелога краја.
За вријеме дугогодишње млетачке окупације, у Будви је спровођена романизација словенског живља. Нарочито је у томе била активна римска курија. Вршено је досељавање породица романског поријекла, увођен је италијански језик и др. Али све те мјере ипак нијесу битно утицале на етнички састав становништва Будве, јер је највећи прилив представљао српски живаљ из Паштровића и осталих околних племена. Мањи број доселио се из Далмације. Породице романског поријекла су временом изумрле, а оних неколико што је остало примило је све особине нашег живља, задржавајући само своје презиме.
Од досељених словенских племена на територији будванске општине су у средњем вијеку формиране четири етничке групе: Побори, Маини, Брајићи и Паштровићи. Ове етничке групе — племена у ширем значењу — имале су и до данас су сачувале своје специфичне особине, које се огледају у разноликости обичаја, говора, психичких особина и сл. То су племена која су се доселила из Црне Горе и Србије. У својој традицији, свако је од њих сачувало овоје поријекло. Било је доста и појединачних досељавања из Црне Горе, било из економских разлога или због крвне освете. 1849. године окружје будванско је имало 5.605 становника.
Економска емиграција је врло карактеристична за овај крај. Она се појачава особито крајем XIX и почетком XX вијека, када велики број људи одлази у Америку, Аустралију, Турску и друге земље. Највише их је пошло из Паштровића — готово из сваке куће отишао је неко на рад у иностранство.
СТАНОВНИШТВО ПО НАРОДНОСТИ
(ПОПИС ИЗ 1961. ГОДИНЕ)
Дио сеоског становништва Брајића, чије је куће непријатељ спалио у току народноослободилачке борбе, преселио се у Војводину. И послијератна индустријска изградња земље, која је изазвала потребе за радном снагом, проузроковала је велики одлив сеоског становништва у град. У посљедње вријеме емиграција се смањује, јер је убрзани развој туристичке привреде отворио широке могућности запошљавања мјештана у услужним гранама. Али број сеоског живља, које је у прошлости чинило велику већину становништва овога краја, опада и даље. Према попису из 1961. године, проценат пољопривредног становништва износи 26%.
