Књига Јасенке Лаловић „С оне банде моје горе“ представљена је у уторак у Народној библиотеци Будве. Роман је представила професорица Милица Вуковић, а са ауторком је разговарала Станка Станојевић. Одломке из књиге „С оне банде моје горе“ читали су ученици другог разреда гимназије СМШ „Данило Киш“ у Будви – Мирјана Касалица и Дамјан Вујачић.
Прича Јасенке Лаловић смјештена је временски између два свјетска рата на простору с ове и „с оне банде моје горе“.
Професорица Милица Вуковић је истакла да је ријеч о реалистичком приступу у писању, те да у роману има више главних ликова а читаоцу су најупечатљивије судбине жена „смјерне Велике, Илинке (можда и најсмјелије), Милице (којој се не памти дан када је дошла на овај свијет), Босе (пружена јој је могућност да бира иако се очекује да се жртвује за фамилију), Јованке (која носи тешки жиг остављенице). Кроз њих је ауторка проговорила о судбини и позицији црногорске жене у прошлости која се, неријетко, и данас стереотипно тумачи (“женино је да ћути и мучи”). Роман се на један субверзивни начин обрачунава баш са тим стереотипом. Пажљивом карактеризацијом, указала је на њихов богат сазнајни и доживљајни свијет желећи тиме да неправду што су од живота биле скрајнуте на неки начин ублажи.“ Пред читаоца се, сматра надаље професорица Вуковић, отвара свијет помало заборављеног начона живота и система вриједности. Одредница „гора“ за њу је хронотоп романа, „тачка која пресијеца сазнајни свијет многим ликовима, граница која дијели два свијета која се настоје мијешати, како ауторка каже „као вода и уље“, а који ипак остају подијељени… Разлике су увијек видљиве, границе су најчешће камен спотицања. Од тога ни ми данашњи нисмо излијечени, ни поштеђени. У Јаснином одабиру да се бави овом проблематиком, у њеном фином ткању од ријечи, судбина, суза, радовања, пркоса, могуће је пронаћи настојање да се управо живот, трајање, смисао учита у тим шавовима спојених различитости и заправо је једна од идеја романа настојање да се те разлике ублаже, ако их већ није могуће помирити.“
Ауторкино опредјељење за дијалекатску варијанту, за локализме и архаизме се посве природно наметнуо, мишљења је професорица Вуковић: „као можда највећу вриједност романа бих истакла језик и изузетну значењску изнијансираност која се њиме постиже. Гђе се боље могу пронаћи идентитетска упоришта до у језику!“
У роману је и ријеч о вјечитом човјековом настојању да превазиђе границе датог: „васпитањем, каткад природом самог чељадета, или пожељним стидом, те нам се сваки час чини да постоје неке „ове“ и „оне“ банде, али нису сви бастадури којима је дато да пропуте преко тих граница. Неки од Јасниних ликова, попут Милице, Илинке, Сава помјерају те границе; од неких то тек очекујем у наставку књиге који слиједи, а који са радовањем очекујемо. Мислим да то књигу чини блиском широкој читалачкој публици“ – заклјучила је професорица Милица Вуковић представлјајући роман С оне банде моје горе.
Говорећи о симболици горе из наслова романа, ауторка Јасенка Лаловић је истакла: „Између Паштровића и Црмнице је Паштровачка гора… Кроз живот сам научила да има много гора и свако од нас има ову и ону банду, да ли је то нешто гдје се цијепамо или годинама човјек научи да то буде једно мјесто гдје се направе шавови и гдје треба да будемо и на ову и на ону банду и да је тако једино добро и једино тако можемо претећи.“ Иако је имала пуно асоцијација градећи ликове романескног свијета, ауторка истиче да нису инспирисани стварним личностима већ су се у свијету романа сами изградили: „чини ми се да наше жене имају неке сличне животне судбине, у ствари начине на које су износиле своје судбине, а све су на свој начин можда биле и различите, има у роману остављеница, и она која је удата ради заустављања крвне освете и она која је била посвећена породици… али су све на један врло достојанствен начин све то носиле… Црногорска жена није само Ђекна, црногорска жена је нешто што је достојанствено, и ту постоји једна вертикала, и независно од тога колико је која образована била, носиле су једну животну мудрост, тако да често мислим да памет која дође са школом не носи увијек мудрост, а наша жена је била мудра и начин на који је она износила то бреме времена то и потврђује.“
Дјело проблематизује и покреће бројне теме: рођење женског дјетета без радовања и обзнањвања; однос према образовању женског дјетета; чак се и женској ријечи као навјиши степен градације додаје „трајни епитет“ – мушка (као да је мушка); а „судбине неких жена знају се унапријед и прије но што се роде“… Често се у дјелу истиче значај и улога жене у чувању традиције и вриједности. Колико се са ма које стране наше горе данас промијенило или тај процес и даље траје, ауторка Јасенка Лаловић истиче: „Обично се по том питању човјек такне традиције и обичајног права. Ја некако вјерујем у то да је обичајно право нешто што нас одређује и, закона се човјек плаши, а обичајно право се поштује. Нисам баш сигурна, знам да сваки просперитет који долази много тога промијени, нијесам сигурна да смо се одрекли правога дијела. Ова књига је по мени само један мали подсјетник на то што смо. Мислим да треба да се подсјетимо на то што/ко смо, јер неке ствари су чини се отишле у мало погрешном смјеру, а кад нешто тако дође и човјек трага за собом, најбоље је да се вратимо тамо гдје смо били своји на своме, па да видимо гдје смо погријешили.“
Одлазећи у борбу, романескни јунак Станко, као позитиван лик, скептично изриче могућност промјена по питањима једнакости, слобода наше жене и сл. У једном моменту, наводи ауторка он стварно изговара: „нашој жени и кад даш преко слободе него што јој припада, она не зна што ће с њом“ – у ствари, објашњава ауторка „то не значи да њој не припада слобода, било би врло погрешно да се тако схвати, него једноставно, некадашња жена, кућница, домаћица, она је вјеровала свом човјеку да он не може њу угрозити, она је вјеровала да ће он у њено име одредити како треба… Е, то је било вријеме када смо мало више вјеровали једни другима а једино тако се гради дом. Ово савремено доба индивидуализма гдје свако себи је довољан вјероватно ће то да потире, али, некада су жене просто вјеровале у нешто друго.“
У лагодности живота мијења се и љуска психологија: „постојали су људи који су себи могли да приуште да живе мало лакше и мало боље (лагоднији живот који је донијела печалба) и да унајме људе који ће да раде. Једна гора не може да постоји ако нема ову и ону банду. И мало треба да човјек промијени свијест кад добије то материјално. Мислим да управо то вријеме сада живимо. Туризам и све то је донијело мало лагоднији живпот; колико и чега смо се одрекли не знам, али би можда мало требало да размислимо о томе. То вријеме када се оскудније живјело мислим да је носило једну племенитост и просто смо мало више били упућени једни на друге.“
Говорећи о рецепцији дјела код читалаца којима су локализми страни, ауторка истиче да је на почетку писања подршку имала управо од људи који нису са овог простора, да је подршка осталих тек потом услиједила. „Јавиле су ми се читатељке међу којима и Мађарица и Македонка и питала сам једну од њих како разумију ипак је то локализам (раша и сл.), а она је одговорила кратко: емоција се не преводи. Ја сам покушала да поједноставим језик; и ликови у дјелу су тада имали емоције које имамо и ми данас али нијесу имали толико ријечи на располагању па су опет све рекли“ – појашњава ауторка.
Наставак се пише, истакла је ауторка романа С оне банде моје горе чије је треће издање у припреми иако је прво издање штампано прије неколико мјесеци. „Прва књига је у ствари прича о томе шта јесмо, а наставак, временски обухвата неколике године послије Другог свјетског рата, треба да каже гдје смо кренули, просто то дугујем и то мора да се поентира“ – поручила је Јасенка Лаловић најављујући будванској публици наставак овог романа којим је закорачила у свијет књижевности.
Be the first to comment