Stanko Papović

Srednja fiskulturna škola – Škola za fizičko vaspitanje Zemun

Generacija 1959-1963

 

 

Stanko Papović je rođen u Vilusima, Nikšić, 25. avgusta 1942. godine. Završio je Filozofski fakultet, grupa etnologija u Beogradu, 1969. godine. Radio je kao referent za etnološke spomenike kulture u Regionalnom zavodu za zaštitu spomenika kulture u Osijeku, 1970-1972. Od 1972 do 1988. bio je rukovodilac muzejske djelatnosti u Budvi, potom šef za propagandu Grada teatra, najprestižnijeg festivala na prostoru bivše SFRJ. Član je Udruženja novinara od 1978, tada Jugoslavije, potom državne zajednice Srbije i Crne Gore, a sada Crne Gore. Član je Odbora za etnologiju CANU. Direktor Grada teatra 2002. godine. Bio je stalni saradnik beogradske „Politike” od 1978. do 2008. godine, a sada je stalni saradnik „Ilustrovane Politike”. Sarađivao je u listovima „Pobjeda”, „Politika Ekspres”, „Primorske novine”, nedeljnicima „Vreme”, NIN, „Osmica”. „Bazar” i sa TV Budva. Autor je knjige „Antička Budva” sa dr Ljubišom Popovićem (1966), etnološke studije sela „Podostrog” (1988), publikacije Ti grobovi nisu rake, već kolevke novih snaga (1999), „Ancient Budva” (2001), englesko izdanje, zatim knjige „Santa Marija izazov umetnika” (2001), ponovljenog i dopunjenog izdanja „Selo Podostrog -manastir Podmaine” (2003) i knjige intervjua „Skeniranje duša” (2006) objavljenih u Politici i knjige “Antička Budva” (2012). Koautor je knjiga „Spomen obilježja Narodnooslobodilačkog rata Jugoslavije”, „Poslovni uspeh” i „Pečat ličnosti”.

Od oktobra 1972. godine živi stvara u Budvi.

 
 
 
SREDNJA FISKULTURNA ŠKOLA ZEMUN

GENERACIJA 1959-1963

 

 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 

Publikacija o Srednjoj fiskulturnoj školi u Zemunu, odnosno o generaciji te škole iz 1959-1963 nastala je po sjećanju Stanka Papovića, Spasoja Plavšića, Živana Kneževića i Ratka Vukašinovića, učenika te generacije. Urednik publikacije je Stanko Papović, izdata je 2013. godine, a sponzor izdanja je Adrijatik picerija Budva.

Ne tako rijetko, u prilici smo da vidimo slične publikacije u kojima se opisuju pojedine škole, generacije učenika, istaknuti profesori… Sam naziv ove, i njoj sličnih publikacija, u prvi mah, navodi na pomisao da one mogu biti interesantne i značajne samo za one koji pripadaju toj generaciji ili toj školi.

Pažljivim čitanjem, iz sjećanja učenika tih škola, može se saznati mnogo više od uobičajenog spiska učenika i profesora i njihovih zapažanja o toku samog školovanja.  Naravno, što su generacije starije, detalja i zanimljivih podataka je više. Onda je to izvanredna prilika za razna upoređivanja tipa “nekad i sad”, za sagledavanje društvenih okolnosti u kojima je škola radila, uslova u kojima se ostvarivao obrazovni proces, ozbiljnost i posvećenost učenika prema postavljenim zadacima, izgrađivanje drugarstva koje prerasta u prijateljstvo sa decenijskim trajanjem…

Opšti opisi koji su navedeni u ovoj publikaciji mogu se u dobroj mjeri generalizovati, jer su u tom vremenu uslovi i način rada bili slični i u drugim obrazovnim ustanovama, pa su ovakva izdanja dobra za stvaranje opšte slike o  obrazovnom sistemu u pojedinim periodima razvoja tadašnje Jugoslavije.

Iz opisa početka rada Srednje fiskulturne škole može se vidjeti kakva je situacija bila u poratnom periodu u Jugoslaviji što se tiče razvoja fizičke kulture i daljih potreba na tom planu. U tom dijelu se između ostalog kaže:
“Prema navodima Pavla Garotića u publikaciji “Srednja fiskulturna škola 1948- 1957”, ukazala se potreba za osnivanjem škole u kojoj će se pripremati učenici za izvođenje fizičke kulture u osnovim školama širom Jugoslavije. “Već 1945. godine organizovan je u Beogradu jednogodišnji kurs pripremanja nastavnika fiskulture, koji naredne godine prerasta u Državni institut za fiskluturu. Pošto su potrebe za stručnim kadrovima za fizičku kulturu u to vreme bile velike, već sledeće 1947. godine u Novom Sadu je organizoan šetomesečni kurs za osposobljavanje stručnjaka za fiskulturu iz koga izrasta Srednja fiskulturna škola. Samo godinu dana posle početka rada ova škola je iz Novog Sada preseljena u Zemun.”

 

 

U kakvim uslovima su živjeli i radili učenici, kako su provodili slobodno vrijeme, koji sadržaji su im bili na raspolaganju, najbolje se može vidjeti iz sjećanja Živana Kneževića koje se odnosi na život u Internatu:
“Stanovao sam u Internatu. U jednoj spavaonici je bilo po tridesetak učenika. Kreveti su bili spratni. Zimi nas je grejala kaljeva peć. Kupatila su imala uglavnom hladnu vodu. Samo povremeno bi dobijali toplu vodu. Bez obzira na to, trudili smo se da maksimalno održavano ličnu higijenu. Bratski smo sve delili. Ako je neko imao sastanak sa devojkom pozajmljivali smo mu garderobu da bi što lepše izgledao. U Internatu su vladala striktna pravila. Ustajanje je bilo u šest časova, posle toga sledio je doručak. Trpezariju smo delili sa učenicima Saobraćajne škole. Posle večere u 22 sata smo išli na spavanje. U slobodnom vremenu igrali smo fudbal, košarku, tenis i šetali obalom Dunava, a već početkom maja i juna se kupali. Večeri su bile posebno lepe. Sedeli smo na terasi i svirali na gitari. Dolazile su devojke i počinjale su igranke. Svi smo se divili starijem kolegi Danilu Ceroviću i njegovoj devojci. Igrali su po mom mišljenju savršeno. U plesu bili su nenadmašni. Održavali smo i književne večeri. Subotom i nedeljom odlazili smo u Beograd na fudbalske i košarkaške utakmice. Ulaznice smo dobijali gratis. Profesorka nemačkog, Leposava Nikolić nas je vodila i u Narodno pozorište. Ostala mi je predstava “Glembajevi”u trajnom sećanju”.

Skromni uslovi u Internatu nijesu bili jedini nedostatak koji je pratio učenike ove generacije. Slična situacija je bila i na obuci koju su učenici izvodili na terenu. Danas bi se vjerovatno za takve uslove olako reklo da su nepodnošljivi za normalan rad. Međutim, ni tako loši uslovi nijesu uticali na ostvarivanje zadatih ciljeva i postizanje dobrih rezultata učenika. Nekoliko citata iz ovog izdanja, najbolje govore o tim uslovima.

“Program školovanja podrazumevao je obuku plivanja i smučanja. Na Ohridskom jezeru smo učili da plivamo, veslamo i planinarimo. Bili smo mladi jaki i uvek orni da obavimo bilo kakav postavljeni zadatak. Sećam se i učenja skijanja na Kopaoniku. Potrebnu opremu nam je obezbeđivala Škola. Ne baš dobru. Skije su bile bez kantni sa kandahar vezovima. Sa ovakvom opremom nije bilo lako učiti, ali su snaga i mladost savladavili i takve prepreke. Nije bilo nijedne uspinjače ni ski lifta na Kopaoniku.”

“U nedostatku današnjih krema sa visokim zaštitnim faktorom, glavna zaštita je bila jekoderm krema. Ona je oko sebe širila miris ribe, ali to nikome nije smetalo. Svi smo uspevali da više pocrnimo nego na moru. Smeštenimo smo bili u odmaralištu ili hotelu “Olga Dedijer”. Spavali smo u potkrovlju. Peć bubnjara je grejala do ponoći, a posle toga previjali smo se od hladnoće. Spavali smo obučeni sa kapama na glavi”.

Ostvariti postavljene zadatke u ovako skromnim uslovima sigurno je predstavljao pravi izazov za učenike. Osim izazova, posjete raznim mjestima ondašnje Jugoslavije, po sjećanjima učenika, predstavljali su pravo zadovoljstvo i doživljaj upoznavanja nečeg novog.

Evo nekoliko izvoda tih sjećanja:

“Generacija upisanih učenika 1958/1959 i 1959/1960. godine bila je na bivakovanju, odnosno plivanju i veslanju u leto 1962. godine. I to leto ove generacije pamte. Bivak, odnosno šatorsko naselje je bilo u blizini manastira Sveti Razmo, nedaleko od Ohrida. Naravno sve je funkcionisalo po koncu. Ujutro smo rano ustajali. Podizala se zastava i pevala himna Hej Sloveni. Onda se kretalo ka Ohridskom jezeru, gde se izvodila nastava plivanja i veslanja”. 

“Početkom oktobra 1962. godine profesori Dušan Jovanović i Borislav Bajin nas dvadest i pet učenika treće godine poveli su na Triglav. To je bilo jedno od najlepših planinarskih tura u mom životu. Sećam se noćenja u Mojstrani u Aljaževom domu-planinarskom domu. Sve je bilo lepo i uredno. Doručak ujutro u sedam časova bio je izuzetan. Kranjske kobasice. Svako od nas je dobio po dve. Ali nam se činilo da bi deset puta više mogli njih da pojedemo. Već u osam časova smo krenuli ka Triglavu Aljaževom stolpu, odnosno vrhu 2864 metra najvišem planinaskom vrhu Jugoslavije. Nije bilo lako, ali nekako tog 1. oktobra smo prevaljivali to rastojanje. Prvu grupnu fotografiju profesor Bajin je napravio kod Spomenika borcu kod Aljaževog doma. Uz osmehe i pesmu smo se peli. Prevaljivali tu maršrutu. Najteže je bilo blizu vrha Triglava, odnosno Kredarice. To je stena na kojoj su postavljeni klinovi sa sajlom”. 

Ono što je vjerovatno najvažnije što ostaje nakon četiri godine školovanja, je prijateljstvo koje poprimi trajni karakter. Takva je situacija i sa učenicima iz generacije 1959-1963 iz Srednje fiskulturne škole iz Zemuna koji i danas održavaju susrete i evociraju uspomene.

“Prvo je to bilo u Zemunu, obilaskom Škole, tu se potsećalo na uspomene iz vremena školovanja, a onda smo prelazili u neki od zemunskih restorana, ali je to najčešće bilo na nekom od splavova. Zadnjih nekoloko godina se sastajemo kod Beogradskog sajma obično u 12 i odatle idemo na ukrcavanje na jedno plovilo na Savi…”