Spomen dom “Stefan M.Ljubiša” – Otvorena Izložba “Dodiri” Dijane Lazović

 

 

Izložba slika iz ciklusa Dodiri Dijane Lazović, otvorena je u subotu 12. maja 2018 godine. U ime Ustanove obratila se PR ustanove Danijela Božović  koja je pozdravila sve prisutne.

Izložbu je otvorila istoričarka umjetnosti Narodnog muzeja sa Cetinja, Ana Ivanović koja je kazala:

“Zahvaljujući dodirima, svet postaje topliji. Dve topline dodirivanjem postaju vatra. Spoljašnje postaje unutrašnje. Granica je unutar – dijafragma dvojnog bića. Tamo gde su se isprepletali prsti ili spojila bedra, počinju da kucaju srca. Čitav svet, koga je prvi impuls izbacio u prazninu, razdvojio od samog sebe, svet koji je hladno raširio svoje površine, dodirima se savija i postaje srce sveta. Sve je unutra. Ne postoji ništa osim srca.” 

       Mihail Epštejn, Sola amore (Ljubavlju samo)

“Živimo život bez kontakta, paradoksalno, u svetu umrežavanja, otvorenosti, dostupnosti informacija injihove neprestane razmene, gde se tokom dana nebrojeno puta izgovori reč kontakt u raznim kontekstima. Etimološki gledano, njeno poreklo potiče od latinske reči contactus, što znači dodir.

Da li onda možemo da kažemo da je privilegija da kroz kontakt dodirom osetimo bliskost, posebno kada smo primorani ili sami dozvolimo da nas životna rutina odalji, čak i od nas samih?

Dijana Lazović kroz svoju umetnost traga za dodirom kojim, u uzajamnom odnosu dva bića, površina postaje dubina i obratno, za onom istinskom povezanošću koja podrazumeva obuhvatanje sebe kroz obuhvatanje drugog. Njeno delo prožeto je čežnjom za pronalaženjem svoje polovine u drugom, akumuliranom u vidu energije koja se kod Dijane razmenjuje kroz pleksus. Upravo kroz taj splet nerava i krvnih sudova ona upija i emanira emociju. Iz nemogućnosti da je kanališe drugačije nego kroz crtež i sliku, ona je pušta, u zavisnosti od psihološkog stanja, da diktira ritam linija. Kreće intuitivno, iz stomaka, nemajući jasnu predstavu šta će nastati, ali to i nije njen fokus. Umetnost je za nju neodvojiva od opstanaka – ona je pročišćenje i sigurnost. Trenutak početka stvaranja jeste ujedno i mesto nastanka života za Dijanu Lazović.

Gotovo uvek, linija gradi muško i žensko biće u prožimanju. Majku i dete. Pticu. Kost, rebra i pluća. Kičmeni stub. Tela njenih figura lišena su anatomske preciznosti, udovi su svedeni, jer se njihovo uvezivanje dešava izvan vidljivog. Njena tela satkana su od energičnih, preciznih linija neprekinutog toka,   posebno   kada   koristi   tuš   i   pero.   Glave   i   lica   su   degenerisanih   formi,   dovedeni   do neprepoznatljivosti, sa ponekim naglašenim okom. Iako preovladava crna i tamniji zemljani tonovi, nije reč o teškoj, mračnoj atmosferi što bi se na prvi pogled moglo pomisliti, već o unutarnjem svetu umetnice u kome su isprepletani njeni demoni, strahovi, nade i želje. Svi ti likovi, predmeti, animalne forme, su stalno tu. Dijana je u konstantnom introspektivnom dijalogu koji eksternalizuje isključivo kroz rad. Osećaj samoizolacije, distanciranosti primetan je kroz tminu i senke polutonova kojima obiluju njena dela, ali i potrebe za pažnjom koju tiho priželjkuje. Nenametljiva i suptilna, sugeriše je kroz motiv stolice ili pak sopstvenog lika koji se krije.

Prostor je nedefinisan, ali je kompozicija takva da su forme uvek u određenom međuodnosu, nije izolovana jedna, niti joj je dat primat u odnosu na druge. Čak i kada deluju udaljeno i razjedinjeno, one su harmonizovane jer uzajamno pripadaju jedna drugoj kroz dodir. Često su povezane nekom niti, što daje osećaj obuhvatnosti i ne dozvoljava da pogled rastrzano luta po površini. Međutim, ono što izaziva tenziju jesu forme kvadra, kocke, diskretno uvezane linije pod pravim uglom koje sugerišu zatvorenost, zid, prepreku. Osećaj emotivne neprilagođenosti i teskobe, pa i rezignacije zbog sateranosti u ugao zbog sopstvenog senzibiliteta, čita se kroz snažnu koncentrisanost sadržaja na jednom mestu.

Dijana Lazović polazeći od ličnog, intimnog shvatanja sveta, beležeći svoje emocije, duhovna stanja i traženja, zapravo stvara sugestivan splet univerzalnih sižea kao što su ljubav, bliskost, otuđenost, praznina, mir, slutnja… koje možemo osetiti kao svoje. Ona ne pita niti daje odgovor, već deleći svoju intimu, poziva na saosećanje.

Ima li šta svetije od saosećanja? Posebno danas kada je shvatanje bliskosti i dodira više erotizovano, čak vulgarizovano i pristupa im se s određenom dozom odbojnosti jer nismo načisto kakav je motiv iza, sumnjajući u njihovu podobnost. Ne prepuštamo se lako, oprezni smo, pomalo hladni. Zagrljaji u kome se spajaju duše, intelektualno prožimanje, potreba da pripadamo nekome deleći dobro i zlo, spajanje na nivou gde počinju da kucaju srca  jesu prava privilegija u današnjem okruženju.

Ovo je dvanaesta samostalna izložba ove mlade slikarke koja je diplomirala na Akademiji likovnih umjetnosti u Milanu (Italija), u klasi profesora Itala Bresana.

Ovom prilikom Lazovićeva se predstavila sa petnaestak crteža iz ciklusa “Dodiri” rađenih kombinovanom tehnikom na papiru – tuš, akril, ugljen, pastel – koji su nastali tokom posljednje dvije godine.”   

 

 

Be the first to comment

Leave a Reply

Your email address will not be published.


*


*