Promovisan roman „Ljudi bez grobova“ Enesa Halilovića


U srijedu je u organizaciji Narodne biblioteke Budve promovisan  roman Enesa Halilovića “Ljudi bez grobova”. O romanu, koji je dobio Vitalovu nagradu i Nagradu „Grigorije Božović“, sa autorom je u holu Akademije znanja razgovarala  Stanka Stanojević.

Razgovor prenosimo integralno, a može se pogledati i na Jutjub kanalu Narodne biblioteke Budve.

  1. Jedan od osnova Vašeg romana jeste potraga za ocem. Dominantni su mitski i mistično-magijski motivi, kao i snoviđenja. Kakav je značaj figure oca u književnosti (stvarnog, mitskog, antičkog), zašto je Vama fascinantna priča o ocu-odmetniku i ubici?

Pitanje očinstva postoji u istoriji literature od njenog nastanka, pitanje porekla i identiteta. Ko sam, što sam, odakle dolazim i gde idem to su pitanja koja je imao na umu onaj koji je ispevao Gilgameša. Ista ta četiri pitanja u Mesopotamiji na samom početku Šeherezadinih noći i pripovedanja, već u drugoj ili trećoj noći brat pita brata isto ovo pitanje. To pitanje oca jeste jedno od ključnih pitanja svakog čoveka. Većina pisaca i umetnika, primetio sam, ima vrlo često problem sa očinstvom: da li je to otac koji je ostavio porodicu, ili onaj koji je bio previše nasilan, da li je to otac koji je nepoznat – imaju dva poznata pisca iz Austrije, obojica su ljudi koji nisu sreli svoje očeve, a imam i druga, poznatog pisca, njegov otac je otišao na pijacu i rekao „ja volim tu i tu ženu“, izvadio pištolj i ubio se. Ima mnogo toga gde su roditelji bili u zatvoru, otac bio u zatvoru itd, znači vrlo često pitanje očinstva postoji  u svakom umetniku. Čak i ako je otac nedominantan ako nema onu svoju pravu ulogu i tu nešto škripi. I ovo pitanje prati nas kroz literaturu, naravno Edip, Sofokle, Hamlet, …mnogo toga je otac dao književnosti i ja sam želeo da osvetlim to. Naravno, ova knjiga je miks fascinacija koje sam ja video u životu. Sa 15 godina počeo sam da pišem poeziju i voleo sam da čitam francuske nadrealiste. Čuo sam priču dve žene na selu o otmetniku koji se zaljubio, zavoleo jednu ženu i odmetnuo se zbog nje jer mu je nisu dali i tu sam zapisao prvu skicu računajući da ću možda jednom pisati priču. Dve kratke priče sam napisao o njemu, a posle 26 godina odlučio sam da napišem roman na tu temu, ali sam veoma dugo skupljao građu, ukupno 28 godina u meni je nastajala građa za roman i ja danas pred vama ne da nemam nikakvu tremu, nije me strah što ćete reći kada pročitate ovu knjigu, iako nisam hvalisavac, skoro da sam siguran da vi koji je pročitate nećete je nikad zaboraviti. Ovo je još jedno tumačenje pitanja očinstva u literaturi u istoriji literature, potreba da imamo antičkog oca, razmišljanje o oceubistvu, potreba da imamo mitskog oca tzv, i razmišljanje o našem biološkom ocu.

2. Da li je potraga za ocem svojevrsna potraga za pravom književnošću? U nekim djelovima romana narator se obazire na aktuelne pisce: „O, zavidni pisci, koji se na silu bavite kritikom, ne iz ljubavi prema poetici nego zbog sitnog ćara i želje da odlučujete…“ „Ljudi više mrze onog koji zna da piše nego onoga koji je dužan krvi. S takvom mržnjom me i danas gledaju neki tanušni pisci.“

Što se tiče tog gde sam se pozvao na Aristotela, ja sam želeo da ova tragedija koju sam napisao ima jednu horsku kompoziciju to je inače hor 24 glasa, svedoci streljanja đaka u Kragujevcu. Ja sam to izučavao, pročitao sam sve preživele svedoke koji su gledali ili su trebali da budu streljani, pa su bili prekobrojni, i volim da u tim tragedijama nalazim nešto literarnomi kad sam to čitao, poželeo sam da iz te dokumentrnosti izvadim lirsko. I sad, pošto znam da u našem poslu ima dosta zlonamernih ljudi koji vole da vam traže dlaku u jajetu, onda sam ja doskočio njima, oni nisu hrabri da nađu grešku kod Aristotela npr. Od Aristotela sam učio da u mnogih dramatičara horske pesme unutar jedne tragedije govore o nekoj drugoj tragediji. Znači, ja sam se tu samo malo zaklonio iza njega. Govorim o tome da sam ubacio to horsku kompoziciju unutar teksta. To sam učio od Akira Kurosave. Gledaliste film Sedam samuraja, uoči raspleta on pušta intermeco muzički, da presaberete ono što je bilo u filmu i da se spremite da se okonča nit pripovetke. Ima ta jedna stanka, to je taj hor glasova iz Šumarica. Što se tiče samih kritičara, ja sam bio hvaljen, mada ima ljudi koji zloupotrebljavaju tu poziciju kritike, ja ne kažem da smo mi pisci neki moralni ljudi, ima mojih kolega koji se ponašaju kao prostitutke, ali kritičara ima i gorih.

3. O stradanju u Kragujevcu oktobra 1942, gdje je pogubljen i pripovjedačev predak, pripovjeda se poetski, to je kako u naslovu stoji „hor glasova“. Horske pjesme su vezane za tragedije. Zašto ste u ovom poglavlju naratorovo kazivanje oslonili na antiku, hor, Aristotela?

Eshil je govorio da se o tragedijama mora govoriti svečano. Jednostavno video sam, pošto je ta jedna junakinja Sneža potomak čoveka koji je streljan u Šumaricama- mi svi svud u svetu govorimo o ratni zločinima i o svakom ratnom zločinu treba da se  govori, ali nikad mi ne govorimo o potomcima ratnih zločina: šta je sa tom decom, od čega su se školovala, od čega su hleba jela, od čega su cipele kupovala, šta je sa njihovim unucima….jer kad poseče neko jednu generaciju, šta je posle sa potomcima njihovim. Ta Sneža je bila stvarna ličnost. Zamislite kolika je to bila sirotinja kada su nju uzeli i rekli – eto, naš brat hoće da ubija zbog ljubavi, hajde, ti da mu budeš žena, možda se zaljubi u tebe, pa eto možda skrene svoj naum- zamislite kako je to bila devojka na potpunoj margini. .. Mene su dirnule Šumarice jer sam istinito vadio dokumenta i vidio sam da je svaka priča tragična u bilo kojoj porodici i kod bilo koje žrtve, pod jedan, a pod dva- pošto se 1983.godine neko pametan setio da sabere sva svedočanstva o Šumaricama a sećanje je filter literature, sve što se čovek seća je literarno, sve što se ne seća, nije literarno; to je zakonitost.  Sećanje je filter i ako se neko nečeg seća uvek je to literarno. Najbolji dokaz literarnog je pamćenje  to sam još sa 17 godina naučio od jednog pisca i držao sam se toga, onda ja volim da uzimam tuđa sećanja i da iz toga crpem literaturu kao u ovom poglavlju o Šumaricama. 

4. Ovo kratko poglavlje „5 sinova. Crno jaje. Hor glasova.“ završava nađenom đačkom ceduljicom na stratištu na kojoj su ispisana padežna pitanja: „Ko? Šta? Od koga? Od čega? Kome? Čemu? Koga? Hej! S kime? Čime? O kome? O čemu? Bismo li ova pitanja mogli tumačiti i kao izvjesnu poetičku potku?

Pročitao sam hiljadu i po stranica svedočanstava šta je bilo u Šumaricama i obično od tri-četiri stranice izvučem srž samo jedan pasus i dam to kao jedan glas . Ovo se neko sećao da je neki đak zapravo pripremao ceduljicu da se podseti da odgovara u školi, a vidite ta ceduljica je zapravo ceo život. Ko, šta, odakle, gde, ka čemu, sa kim, sa čim… Jeste to poetska potka i tog poglavlja ali i ostalih poglavlja, namerno sam je ostavio za kraj. Inače, istorija je kraljica kada se objektivno beleži: te večeri u Kragujevcu neko je platio rakiju u kafani probušenom novčanicom što znači da su ljudi išli i gledali ko ima pare, skidali prstenje i sl. Vidite šta je čovek, on je za jednu rakiju spreman da ide leša da pokrade. Bila je i jedna majka, i to je istorijski podatak, ode kod predsednika opštine u Kragujevcu da pita gdje joj je sin, a u stvari vidi prsten njenog sina na njegovoj ruci. Zašto su deca iz Kragujevca uzeta iz škole? Zato što su išla u školu. Postoji samo jedan grad u bivšoj Jugoslaviji gde niko nije išao u školu za vreme okupacije- to je Vranje! O tome svedoči Ćamil Sijarić, on je završio u Vranju gimnaziju pre nego će otići na pravni fakultet. Zato što je u Vranju bio nametnut bugarski jezik i grđani Vranja su bili toliko svesni da su rekli – dobro, možeš da mi uzmeš ulicu, teritoriju, državu, sve, ali ne dam ti decu! Zvono ni jedne škole u Vranju četiri ratne godine nije zazvonilo.

5. U svakom poglavlju sadržan je broj iz Goldbahove hipoteze, a stim u vezi i jaje odgovarajućeg imena i pripadanja. Nerješivost i zametak, početak života su kao niz uzrok-posljedica. Ako nema grobova, ima li smrti?

Imao sam u detinjstvi dva velika straha od kojih je drugi bio šta ako nema ništa posle smrti. … Učinilo mi se besmislenim da o nama ne postoji  informacija. Druga stvar, kada vidite koliko je nepravde na ovom svetu, bilo bi besmisleno da jednog dana ne odgovara neko za ono što radi ili da se ne vidi reperkusija svega ovoga . O smrti razmišljam verovatno kao i svi ljudi, setim se  Mikelanđela koji kaže  da je život prijatan oku samo nije stalo do njega duši kad hoće da mrije, tako on kaže u jednom sonetu… Sama smrt verovatno je neka granica, prolazna stranica, pa idemo dalje, siguran sam u to.

6. Likovi ovog romana uglavnom završe tragično, i tragizam je određujući faktor. Uglavnom ostaju bez grobova, kao obilježja. Da li ste na neki način htjeli da književno-umjetničkom etikom preispitate folklorni značaj groba kao obilježja života?

Pre ove priče nisam imao predtezu, teoretsku potku koju sam hteo da kažem. Zapravo, priča je ta koja ide , a onda usput razni smislovi, mikrosmislovi, razna tumačenja. Primetio sam da mnogo mojih junaka ostane bez groba i onda mi se to učinilo dobro kao naslov. Zapravo, želeo sam da ispričam priču o ljubavi, potrebu da neko voli jer ovdeu osnovi ovog zapleta je  čovek koji se zavoleo sa nekom devojkom i ona mu se „obećala“.Ovde je bio muškarac koji se zaljubio a devojku je bilo sramota da kaže ocu, opet ženski stid kao kod Hasanaginice, da se zavolela sa nekim čovekom. Kad su došli prosci, nju je bilo stid da kaže da nekog voli i tu dolazi do zapleta jer otac daje devojku drugima, javlja se ponos ko da uzme isprošenu devojku, a na ovaj dolazi iz vojske i kaže- ta devojka je moja , može da bude samo moja…. Ne predstavljam ja mog junaka koji ubija kao pozitivnog lika, ali ne volim kad se likovi gledaju crno-belo, dobar-loš, nego i u dobrima ima lošeg, u lošima ima dobrog, zapravo on deluje sa tim svojim ponosom onako kako on misli da treba . Narod počinje da navija za njega – nisu mu je dali zato što je siromah. Uvek mi je bilo fascinantno, to muško Ja i uvek sam se dobro osećao u životu kada sam nešto presekao, kada sam rekao : ovo je ovako i ne može drugačije! Danas govorimo svi o nekoj krizi , mislim da je najveća ta kriza muškosti, ti muškarci koji nemaju svoje ja nego se nešto uvijaju, može svako da im nešto naredi itd. Bio sam uvek fasciniran potrebom da se osvaja žena, zapravo u samoj biti umetnosti i umetničkog stvaranja jeste između ostalog i seksualnost. U muškarcu potreba da bude viđeno njegovo stvaranje, delo, potpuno je legitimno. U srži umetnosti je seksualnost. Potreba da damo sebe i da pripadamo nekome. I to jeste taj moj junak koji želi da osvoji tu devojku , koji želi da da i prima ljubav, i koji želi da se bori za to. To je tako logično, ta potreba čovekova da nekog voli je usađena, u osnovi svaka priča je priča o ljubavi.

7. „Svaki roman, pa čak i roman koji se dešava u budućnosti, hrani se prošlošću unutar sopstvenog vremena i prošlošću iz stvarnog vremena“. Što je prošlost i da li postoje univerzalne istine ili su i prošlost i istine relativne kategorije? Koliko nas prošlost uspijeva podučiti?

Eliot kaže „vreme prošlo i vreme sadašnje sadržani su u vremenu budućem“. Čini mi se da ne možemo da pobegnemo od prošlosti nikako . Samo jedan deo prošlosti ostaje nam maglovit, a to je period unutar majčinog stomaka . Niko od nas nije sanjao da je u majčinom stomaku. Siguran sam da bi se time moglo nešto dokazati ali ne znam šta. Prošlost je deo svih nas i nekako se moj roman uvire u to da sve što nam se desi možemo da dovedemo u vezu sa prošlošću … Svaka loša stvar tera na neko kajanje. Bukvalno, nisam video da mi se nešto desilo a da nisam pročitao svoju grešku iz nekih prethodnih vremena pa čak da to ide do detinjstva. To jaje prošlosti, to vremenski, stalno moramo da otvaramo. Svaki događaj , svaki problem na koji sam naišao ja sam ga pročitao u svom ponašanju, zapravo je od mene potekao samo će imati reperkusiju drugačiju kao da se odbija od nekog vremenskog ogledala i to je moje razmišljanje o prošlosti. Čovek koja god vrata otvorio , kud god krenuo pa makar bio zakovan za stolicu, neminovno nabasa na prošlost.

8. Pominje se i Jugoslavija, tetkino trovanje policijskog oficira da bi sačuvala čast i očevo ranjavanje vojnog oficira (opet čast) i tom imenicom oficir a ne čovjek anticipira se i indikuje pitanje: „Imate li vi šta protiv Jugoslavije“. Kako biste opisali Vaš sentiment prema Jugoslaviji i jesu li danas pitanja iste konotacije, drugačijih subjekata/objekata, imate li šta protiv toga/čega?

Vrlo često dam likovima imena vezana za njihovu funkciju, odžačar, oficir ili sl, pribegavam jednom triku: ne želim da velikom broju likova dajem imena da ne bih opterećivao čitaoca pamćenjem. Vreme unutar književnog dela, ako je to bilo faktičko vreme koje smo već živeli mora da ima logiku tog vremena pa ako neki vojnik u vojsci rani oficira, naravno da će ga vojni sud pitati imaš li nešto protiv našeg ustava, uređenja itd. Što se tiče same Jugoslavije, nemam političke stavove za ili protiv, mada je meni lijepo bilo u Jugoslaviji, mislim da smo mi bili srećni ljudi u tom sistemu, mada mi smo to razbili. Da li smo sad sreću našli ili nismo, vi to dobro znate, mislim da je to drugo pitanje ja se ne bavim tom politikom. Ta pitanja moraju biti u skladu sa nekom logikom tog vremena, kao što u mom prethodnom romanu junak u kamenolomu ostaje bez ruku, ja moram logički da objasnim kako je išao u toalet…Mora se događaj unutar vremena, unutar radnje pokriti logikom da bi vam čitalac verovao.

9. „…vojska bi morala poludivlje mladiće iz pasivnih krajeva, koji su odrasli u svijetu krvnih osveta i prevelikog ponosa, odvojiti u neke posebne kasarne kako bi korigovali stavove“ – kazuje u novinama penzionisani, ranjeni oficir. Na jednoj strani imamo ponos a na drugoj, u istom miljeu, špijunaže, potkazivanja, korist od toga u vidu pasoša, unapređenja, poslova, povišica, činova, stanova i sl. Glavni junak i narator Semir Numić je u sredini, kao balans, pomirenje svjetova. Da li mu je zato predodređeno da bude pisac?

Ima nekih detalja kod tog junaka Semira Numića koji su vezani i za moj život i svaka knjiga na neki način je i autobiografska. Ja sam mu dao ime Semir jer ono u prevodu znači noćobdija, onak koji noću radi, pa to je na neki način vezeno i za mene. Devojka u koju se zaljubljuje njegov otac- Ajla- koja je ubijena jedne noći na mesečini, dao sam joj upravo ima Ajla jer o znači obasjana mesečinom . To sam učio od Dostojevskog on je svim likovima dao tačno imena koja treba da budu značenje unutar funkcije tog lika , kao Raskoljnikov npr. ili Marmeladov. Ja mislim da je taj moj junak glavni, mada je teško reći ko je glavni da li Semir Numić ili Semirov otac ili možda neko drugi, nosi deo mene, predodređen je da bude pisac, osnovna poruka mog dela i svake dobre književnosti jeste da ono što sudbina hoće, da se to lako i odigra. Jedna od najvećih tajni celokupne svetske književnosti naći ćete kod  Sofokla, po meni je to i najbolji pisc, na onoj raskrsnici gde Edip ubija svog oca . On nije oca jako udario, to je ključ maltene cele svetske književnosti u tom stihu. On ga je lako udario, malo ga je udario i on padne i umre. Kad sudbina hoće da se nešto desi, to se lako i desi. U narodnim pesmama sa Balkana imate isto to, ali uvek prelećemo preko narodne književnosti, ne poštujemo je dovoljno, kaže: kako ga je lako udario, tri put ga je iz sedla premetnuo! Taj lak udarac je direktno veza naše narodne književnosti sa sa antikom . Celokupna grčka antika imala je antiku svoju kao što je nama drevna Grčka ili Rim, a to je bila Mesopotamija. Književnost Grčke u velikoj meri je književnost bivše Mesopotamije  koja je putovala mediteranom. Herkules, najjači grčki junak sigurno nije stvarni lik jer je Herkules u stvari Gilgameš, šest osobina Gilgameša ima Herkules što znači da Grci nisu izumeli Herkulesa nego je to samo prepričani mesopotamski Gilgameš. Znači tako je i naša antika imala svoju antiku . Ljudi,  narodi kroz vreme kroz hiljade godina ako povučete niz su mnogo bliži nego što se misli  jer su na istoj tradiciji. Priča nemušti jezik kompletna je iz Šeherezade, iz stare Mesopotamije. Mesopotamija je čak na naš  jezik današnjice uticala, npr. reč zelenaš, ko bi rekao da je ta reč vezana sa drevnim Irakom sa Mesopotamijom: pošto se tad posuđivalo žito, onaj koji je imao dosta žita posuđivao je da mu se vrati posle kada se žito žnje. Zelenaš je zelen zato što on ima žito onda kad je naša pšenica zelena , logika te naše reči, jezika je da oponaša viđenje čoveka pre pet hiljada godina na Arabijskom poluotoku, da ga zovemo zelenaš a ne znamo zašto.

10. Zajedno sa suprugom bilježili ste zagonetke i objavili knjigu?

U mom kraju je jako bilo živo zagonetanje. Sreo sam neke ljude od kojih sam po 20 zagonetki zabeležio. Zagonetke su na Balkanu dosta prisutne, ima ih mnogo u Rumuniji i mnogo su slične sa našima i Turci imaju dosta zagonetki a najviše ih imaju Romi i Indija. U samom hindi jeziku u Indiji postoji 16 sinonima za zagonetku. Kod Roma ima jedno verovanja da kad je mrtvac u kući ne pričaju stvarno nego šifrovano, jer ako ih mrtvac bude razumeo, odvešće ih u smrt. I tako je kod roma potaknuto zagonetanje.  Vuk Karadžić je zabeležio 151 zagonetku, jedan moj zemljak u Sjenici, Husein Derdemez je zabeležio 133, ja sam zabeležio 171 zagonetku u knjizi i voleo bih da to nikad nisam radio jer su me mnogi ljudi omrzli zbog toga, naročito profesori narodne književnosti koji misle da narodna književnost pripada njima. Zapravo, ja sam kao novinar pravio reportaže, išao po selima, voleo sam to da beležim , faktički desetak ljudi je meni reklo sve te zagonetke ali sam 18 godina to beležio.

11. U jednom poglavlju poetski je sažet Ezopov životopis u kojem budući pisac vidi svog mitskog pretka. U ovom romanu provejava i duh narodne književnosti. Na jednom mjestu opširno se objašnjava značenje narodne izreke „pala mu sjekira u med“. Što za književnost znače narodne izreke i zagonetke, možemo li ih opisati kao „dubok bunar prošlosti“?

Mnogo se danas piše, mnogo se objavljuje i mnogo loših knjiga se piše , mnogo ima dosadne proze i slabe poezije , mnogo loše književnosti i onda je savremeni čitalac zbunjen. Postoje dela koja ne može svako da pročita i to je u redu ali trebalo bi da postoje i velika dela koja može svaki čovek da pročita. Jedna od najboljih priča u istoriji književnosti je Akutagavina priča Nos, nju razume svaki čovek. Neki pisac se odluči za takvu strategiju da ga razume svako a neki da ga razume slabo ko, ali trebalo bi da se nađe u knjizi nešto intrigantno nešto da naježi čoveka… Kavabata, japanski pisac objavio je 19 romana za pet godina, ali on je to valjda radio godinama pa ih je tako puštao u javnost, a ima neko ko a pet godina može da napiše samo jedan roman. To je rezultat  raznoraznih   okolnosti kako pisac danas živi . Samo obrazovanje jeste poželjno za literaturu ali nije neophodno. Onaj genijalac koji je spevao Hasanaginicu ili Banović Strahinju nije bio pismen, ali je imao tu vrstu osećajnosti, imao je genijalnost iako nije bio pismen da to zapiše. Šopenhauer kaže učeni ljudi to su oni koji su znanje stekli iz knjiga, ali na većem stupnju je genije, on čita iz knjige sveta. Znači, onaj čovek koji je ispevao banović Strahinju je znao nešto o praštanju, on je čitao tu knjigu sveta, razumeo je to, ostavio je tu jednu pesmu i to je to, jedno remek-delo. Danas ima mnogo loše književnosti i to govorim kao urednik dva književna časopisa. Dobra književnost svakako postoji i ona je veoma bliska da li je iz Japana, iz Kine, iz Kolumbije, dobra knjiga je bliska svakom čoveku ako ima neku svoju estetiku ona je jako bliska. Teško da danas možete pogledati dobar fil. Film je kao forma iscrpeo se u raznim eksperimentima i vrlo retko da možete da pogledate dobar film da vam drži pažnju do kraja, vrlo retko.

12. „Jan mi je rekao da u prozi, a naročito u drami, nijedan lik ne treba razviti do kraja, jer nam nijedan čovjek nije potpuno jasan: Smrt je prirodna pojava, tako prirodna da je treba što više koristiti u romanima. Kad god ne znaš što sa nekim likom, usmrti ga, i nikad neće biti neuverljivo“. Čini se da ste se ove hipoteze držali gradeći likove? Npr. novinskim poricanjem porodičnih veza prestajemo da pratimo sudbinu tetke Hane…

Što se tiče te tetke, to je neko specifično pitanje odnos ljudi koji su u vlasti, pa oni znaju da se udalje od svojih rođaka, oni smatraju da je veza sa vlašću važnija nego rodbinska veza, to je bio cilj toga,. Uglavnom, sve što ćete naći u mom romanu, uglavnom je sve istinito, sve se zaista odigralo: čovek je sanjao da se otelio , žena je otrovala kockara itd, čak se tu pominje i jedan čuveni geolog Radomir Dimitrijević Kvaks, jedan od najpoznatijih geologa sveta i stručnjak za kartografiju i on se slučajno obreo u romanu… Roman je pun smrti, to je nešto prirodno što prati junake  i smrt vrlo često biva odgonetka čovekovog života. Ja nisam hrabar da javno napišem o nečijim smrtima, šta sam video. Bila je polemika o jednom poznatom čoveku, javnoj ličnosti, da li je ubijen pa stavljen u kola ili ga je iz nehata ubio vozač. Ja sam se onda setio priče da je on kada je imao 12 godina nehotice ubio brata iz puške i ja sam sklon da poverujem da je njega nehotice zapravo  ubio njegov vozač. Zašto? Zato što svaki čovek nabasa na neki način na prošlost . Vrlo često svijet nam se otkriva da ga čitamo kao knjigu, da čitamo iz knjige svijeta… Pošto sam kao novinar vrlo često pratio kriminal, naročito sam voleo da se bavim drogom, onda kad sam pogledao krajeve tih ljudi, bukvalno su ih krajevi objasnili, njihove živote, tako da sam to koristio i za literaturu . Mada, nama ovaj svijet ne može biti do kraja otvoren, što kaže Borhes uzalud je otvoriti sve prozore svijeta.

13. U jednoj maloj sredini, mada je to određenje nebitno za stvaraoca, osnivač ste književnog časopisa Sent i književnog veb časopisa Eckermann. Koja je Vaša misija? Da li je potrebno preispitivanje i vraćanje književnosti u neke normalnije, estetičnije i etičnije tokove?

Prvi broj časopisa Sent izašao je 2001.godine u Novom Pazaru. Poslije tih ratova i svega sve je bilo porušeno najviše veze među bivšim republikama, trebalo je da napravimo veze unutar književnosti . Sent je za dvadeset godina objavio preko 600 autora, to je štampani časopis a ja ga ne dam na SCI listu da me ne bi zatrpali univerzitetski profesori jer oni se bave naukom radi bodova a ja tražim estetiku zato što volim literaturu. Imamo i drugi časopis, elektronski Eckermann, on izlazi pet-šest godina isto smo objavili oko 600 autora, mnogo je čitan imamo veliku redakciju. Ne agitujem i ne bavim se nikakvom politikom ali moram reći da se u Srbiji mnogo lakše baviti organizacijom književnih poslova nego možda bilo gde u svetu jer imamo podršku za te časopise. To nije velika podrška možda, ali je redovna podrška. Srbija izuzetno pomaže i kapitalne projekte i festivale…meni su ti kontakti pomogli u životu , to je blagodat da poznajete ljude unutar književnosti , mada nije presudno, ali mi je potrebno da kao urednik pokažem estetiku, šta književnost jeste, šta nije . Moj moto od prvog dana je bio da je teže objaviti u časopisu jednu pesmu nego  knjigu. Uvek sam se držao toga . Danas svako može za 500 eura da ode u štampariju i objavi knjigu ali sam hteo da postoji mesto gde ne može niko da me kupi , nego da kažem- ako nije dobra pesma, neću da je objavim. Hteo sam da časopis znači više. Danas imate milijardu sajtova u svetu, ali ako neki sajt ima urednika, ako dobar urednik stoji iza toga onda znači da se tu nešto objavi. Diletantizam i amaterizam vrlo često razjuri druge ljude, jer oni pravi kad vide čim su diletante objavili, oni beže od toga. Otvoren sam kao urednik, objavljivao sam iz celog sveta, otvoren sam za mlade ljude, ja sam uvek u potrazi za književnošću, na neki način to je moja misija, a od toga imam mnogo.

14. Da li postoji veza matematike, simbolike brojeva i poezije?Je li bol zaista osnov poezije i književnosti? „Smatrao sam da poezija mora biti poput koplja, iako kratkog leta – da privuče pogled svih kojima je pred očima“.

Postoji veza sa matematikom, ja volim tu teoretsku matematiku kada mi neko objašnjava . Napiso sam knjigu Zidovi, to je knjiga diskretne matematike, za nju sam dobio nagradu Meša Selimović za knjigu godine 2014, bliska je i onima koji ne vole i ne čitaju poeziju . da li je bol kruna pesništva, ne znam iz kojih motiva ljudi počinju da pišu , neki počinju što su srećni, neki što su nesrećni. Kada sam govorio o kratkom letu koplja, čuveni grčki pesnik Titos Patrikios kaže da je opširnost neprijatelj poezije, on se zalagao dosta za kratke pesme, mada ja imam jednu dugu pesmu, poemu Bangladeš gde sam se bavio kvantom i česticom na neki način, kako ja kao pesnik mogu da se bavim. O bolu ću vam reći jedno pitanje moje sestre: kada sam ja imao 18 godina objavio sam prvu knjigu, moja sestra je tada imala pet godina. Imali smo u selu pčele i ja sam stalno bio među pčelama bez odela. Ona je pitala mog brata: boli li Enesa kada ga peči pčela? Naravno da boli, zašto ne bi- odgovorio joj je brat, a ona će: pa eto, on je pesnik, pa možda ga ne boli. Dete je našlo paradoksalnu vezu pesništva i boli… Bol jeste jedna blagodat koja nas je sve našla, pesništvo jeste važno, mnogo je važno da imamo jedni drugima šta da kažemo. Ne zaboravite gde se najviše piše poezija- u zatvorima! Zato što osećaju potrebu da nešto kažu i nalaze važnost u tome.

Tri čoveka su od mene tražila da ih pomenem u knjigama: jedan čovek kome je sin izgubio život, tražio je da pomenem njegovog sina, drugi čovek je isto tražio da pomenem njegovog sina, oba su izgubili živote, a treći, inspektor iz Raške, kazao je: pomeni mene u knjizi. „Ja sam video 600 leševa otkako sam počeo da radim, za 30 godina. Pamtim svaki leš koji sam video. Smatram da bi to bilo na neki način važno za moj život, smisao da sam ja video 600 leševa.“ I pomenuo sam  inspektora u knjizi. Znači, ljudi imaju poverenja u literaturu, oni ipak osećaju da mogu da se piscu obrate. Tri čoveka su to od mene tražila, ja sam to ispunio, imponovalo mi je njihovo poverenje u jezik, u govor, u pesništvo, u priču.

Be the first to comment

Leave a Reply

Your email address will not be published.


*


13 − eight =

*