Narodna biblioteka – Promovisana knjiga “Sa druge strane obloga”



U organizaciji Narodne biblioteke Budve sinoć je predstavljena knjiga “Sa druge strane obloga” autora  Bogdana Stevanovića Blogdana. Sa autorom je razgovarala Stanka Stanojević.

Knjiga „Sa druge strane obloga“ je zbirka  priča raspoređenih u dva poglavlja i čita se sa obje strane. Čitalac bira da li će je čitati od početka ili od kraja, jer je kraj zapravo novi početak. Poglavlje Obloge sadrži priče u kojima Blogdan daje portret vremena u kom živimo, suočavajući nas sa svim onim pred čim zatvaramo oči i stežemo srce. Poglavlje Rane sadrži priče u kojima je promijenjena perspektiva pripovijedanja, pa sada priče pričaju ne samo junaci već i predmeti – što posebno doprinosi atmosferičnosti.

Na stranicama ove knjige Bogdan Stevanović nam otkriva da se sa one strane obloga ne nalaze rane, već riječi što liječe. U dogovoru autora i Vulkan izdavaštva i ovog puta, kao što je bio slučaj sa prvom knjigom, “Obloge od mastila”, od svakog prodatog primjerka donira se 50 dinara Nacionalnom Udruženju Roditelja Dece Obolele od Raka – NURDOR. Pored ove donacije, sve ilustracije koje se nalaze u knjizi su na prodaju i sav novac od prodaje originalnih crteža i reprodukcija doniraće se ovom Udruženju.

1.      Pisanje na blogu (vođenje internet dnevnika) postalo je nova književna forma, a autor istovremeno izdavač, distributer i sl. Sa kojim ciljem ste počeli da pišete blog?

*  Smatram da se pisanje može podvesti pod nasušnu, fiziološku potrebu čoveka s tim što u ranijim vremenima bismo pisali na hartiji i u sveskama pa čekali dana kada bi to bilo objavljeno. Deliti svoje pisanje sa svetom intiman je čin pri kom pisac daje svoj suptilan, unutrašnji, ranjivi svet na korišćenje i promatranje drugima. Takođe, davanje tog unutrašnjeg sveta znači i povezivanje sa spoljašnjim, zato je jedan uzvišeni momenat u onom duhovnom smislu. To je bila, a i danas jeste moja motivacija za pisanje. Ranije je za to deljenje bilo neophodno da knjiga bude štampana, distribuirana i prodavana u knjižarama, ali danas uz posredstvom interneta i društvenih mreža – dodirivanje sa publikom je lakše i pristupačnije svakome.

2.      Kada Ste odlučili da postove na blogu uobličite i uredite za štampano izdanje i zašto? Šta misle književni teoretičari o ovoj formi “književnosti”?

* Nikada elektronske verzije ikakvih zabeleški neće moći da zamene knjige, jer se čitanje uz fizički kontakt čoveka sa knjigom izdiže na nivo iskustva, dok to nije slučaj kada se radi o internetu. Tu ostajemo na nivou utiska o pročitanom, a ne o doživljenom iskustvu. Zato sam se odlučio da svoje tekstove uobličim u knjigu. Verujte mi da ne znam šta misle književni teoretičari, ali kao što u bibliotekama može biti loših knjiga, siguran sam da se na internetu može naći dobre književnosti. Zavisi od ličnih kriterijuma koje imamo.

3.      Ako bi jedan od ciljeva postova na blogu bio osvješćivanje čitalaca i tjeranje na razmišljanje, da li bi uspjeh takve misije već mogao biti vidljiv?

* Složio bih se da neki tekstovi sa bloga mogu izazvati preispitivanje i inspirisati na razmišljanje o datoj temi, ali mislim da bi bilo pretenciozno sa moje strane ukoliko bi moj cilj bio da osvešćujem naciju. Ja sam samo čovek koji žvrlja po papiru, služim se slovima ali se trudim da ne držim slovo drugima. Nemam nameru da krojim tuđe stavove, već da sa njima podelim svoju verziju sveta.

4.      U književnosti ima primjera čitanja od kraja koji je u stavri početak – koja je Vaša namjera bila opredjeljujući se za ovaj metod?

* Odlučio sam se za ovakav koncept knjige koja se može čitati sa dve strane zbog toga što smatram da su priče koje sadrži zapravo lice i naličje nas samih. Ono što drugi vide da jesmo, i ono što nosimo u sebi. Ono što osećamo, i ono što se usudimo da izgovorimo. Mislim da su Rane i Obloge dve strane jednog novčića, pa tako i dve strane ove knjige. Stilski priče jesu različite, ali su dve strane jedne te iste (ne)zgode koja nam se svima dogodila – a zove se život.

5.      U dijelu  Obloge forma zapisa je esejistička I portretišete vrijeme i teme koje živimo. Najznakovitije je u tome čini se ćutanje. O čemu danas najviše ćutimo?

* Jedanaest priča u poglavlju Obloge inspirisane su ćutanjem. Verujete mi da ja dalje ne znam da li se radi o voljnom ćutanju ili nespremnosti za razgovaranje i nemanju kulture komuniciranja. Za mene je i dalje to zagonetka, pa mi je i pisanje o tome inspirativno. Ćutimo doslovno o svemu, o ružnim stvarima jer ih krijemo, o lepim stvarima da ih ne bismo urekli, o tužnim stvarima zbog stida, o bolestima zbog mišljenja okoline… Toliko nam se stvari nakupilo pod tepihom, da smo došli do toga da su sve te stvari postale uočljivije nego tepih. Zato o njima pišem.

6.      “Ovom svetu više ne trebaju uspešni, nego saosećajni” – kada je I gdje je nestala empatija?

* Najalarmantnije od svega u današnjici je to što se empatija meša sa sažaljenjem. A biti saosećajan sa nekim potpuno je različito od sažaljevati nekoga. Zato se i na filantropiju gleda kao na milostinju umesto da uzvišeno duhovno stanje čoveka koji shvata da smo svi jedno. Nisam siguran da bih imao odgovor gde je nestala, ali znam sa čime je zamenjena. Zato je postala neprimetna, jer je pogrešno interpretirana.

7.      U jednom od eseja (a mnogi su kao i naslov svojevrsna igra riječima i značenjima) poigravate se morfemama u riječima kataklizma, kapitalizam… i na kraju navodite da ovaj svijet nisu mijenjali ”oni koji su mnogo radili, nego samo oni koji su voleli to što rade”…a novac u poslu dođe kao posledica toga. U današnjem ambijentu zvuči idealistički?

* Još gore, zvuči utopistički. Da je idealistički – bio bih srećan. Značilo bi da tu ideju ljudi posmatraju iz tačke “bilo bi lepo da je tako“, ali veći ljudi je posmatra “nemoguće je da bude tako“ – zato je utopistički. Zanimljivo mi je što takvi tekstovi podsećaju na nešto što svi znamo, dakle rupa na saksiji je tu gde jeste, ali iako svi znamo gde je rupa – nikome biljka u toj saksiji ne cveta. Ili retko kome.

8.      Revolucija počinje u nama. Da li je dovoljno da se otrgnemo “šupljoglavima” koji “prazne državne kase i pune džepove” želeći nas glupe, bolesne, poslušne, razvrstane, pokorne…. “Šta da se radi” sa druge strane šalterskog stakla?

* Teško je otrgnuti se ako ne doznaš gde tako otrgnut da odeš. Otkačiti se od znanog sistema deluje strašno ako nemaš ideju za koji drugi da se ukačiš. Zato je to vrlo izazovna stvar za ljude koji ne rade ne svom, ličnom, duhovnom sistemu vrednosti i očekuju da on bude determinisan državnim aparatom. To pogrešan poredak stvari.

9.      Ko su i gdje su hardcore i hashtag buntovnici današnjice?

* Verujte mi da ne znam gde su. Oni hardcore kao da su ostali prošlom milenijumu zarobljeni, nisu imali kartu za posle 2000. godine pa su morali da siđu iz ovog autobusa. Sad ga voze ovi hashtag buntovnici na društvenim mrežama. Šalim se malo, mislim da suštinskih buntovnika ima i dalje samo su glasniji ovi pseudobuntovnici, pa nam deluje da ne postoje uopšte.

10.    Često se poigravate i sa narodnim izrekama inkorporirajući ih u tekst i razlučujući tradicionalna, okorjela značenja od novih značenja koja često te izreke deklasiraju. Šta Vama predstavlja ta narodna “mudrost”?

* Narodna mudrost mi je velika vodilja, ali narodska interpretacija narodne mudrosti je ono što mi je inspiracija za pisanje i sa čime se zapravo poigravam. Ljudi se iza tih tradicionalnih izreka kriju i koriste ih kao pokriće i opravdanje za svoje nepromišljene aktove. Kada nisu spremni progovore i stanu u odbranu časnih – onda je ćutanje zlato. Kada učine glupost nekome kažu – ko zna zašto je to dobro. Kada nađu komformizam u mediokritetskom načinu života kažu – samo da smo živi i zdravi.

11.    Druga strana istorije (činjenice nasuprot epovima) u eseju Usta puna zemlje. Iznosite i činjenicu u kojim okolnostima je kralj Milutin ipak proglašen za sveca. Da li Vam strastveni zagovornici epa zamjeraju ili im je, shodno epskim vremenima, ovaj vid komunikacije nedostupan?

* Vrlo im je dostupan, izgleda da su osavremenjeni kada se radi o korišćenju moderne tehnologije, samo nisu ovladali činjenicama kada se radi o istoriji. Velikih promblema sam imao upravo sa tom pričom, zbog te priče sam čak dobijao i pretnje, i to ne samo ja već i moja majka. EPovi izgleda uzrokuju duševno slEPilo, hahahha.

12.    Pišete i o homofobiji, o ostavljenoj djeci, o silovateljima, o stavu crkve prema abortusima i kontracepciji, o usvajanju  djece od strane homoseksualaca…I to sve razumno, ljudski, pomirljivo imajući na umu ljubav i dobro. No, da li bi i socijologija trebalo da se pozabavi izmjenom definicije porodice gdje bismo nesumnjivo morali otići u novu podjelu razlikujući biološke porodice sa reproduktivnom moći i one koje to nisu….zašto bi ipak porodicu trebalo da čine dva stuba, dva usvajatelja?

* Mislim da sociologija to već uveliko radi, samo određene grupacije ljudi to ne promatraju sa humane strane već sa strane svojih ličnih uverenja. Ako porodica može da bude samohrana majka, ako porodica mogu da budu baba i deda, ako porodica može da bude prijatelj kog samo odabrali, ne vidim razlog zašto porodicom ne bismo mogli da smatramo i one ljude koji usvoje decu.

13.    Ljepota u diktatu potrošačkog društva. Da li više ta estetska kategorija postoji?

* Lepota je prestala da bude u oku posmatrača i prešla je u oči kapitalističkih magova. Ono što oni kažu da će narednih par godina biti lepo – to mora da bude lepo. Pune usne, trbušnjaci, veštačke trepavice, brkovi… Osobnost je u današnjici vid bunta ka trendovima. Mada, i to je klizava kategorija jer ljudi misle da osobnost mogu da steknu oblačenjem, korišćenjem slenga, pojavljivanjem na određenim mestima. Ja mislim na onu beskompromisnu osobnost koju je imao recimo Dali, ili Oliver Mandić.

14.    U dijelu Rane koji je obimom mnogo manji promijenjena je perspektiva pripovijedanja, i oneobičena uglom posmatranja iz pozicije stvari,  iz perspective životinje, a ove priče često imaju i onirički ton. U službi čega su ova očuđenja uz ono koje smo pomenuli da su obje strane knjige počeci?

* U pričama u poglavlju Obloge čitaoci imaju priliku da se zahvaljujući tom esejističkom načinu pisanja upoznaju sa mnom, kao čovekom i kao piscem. U poglavlju Rane poželeo sam da im dam priliku da se upoznaju sa nekim likovima koji mogu biti njihove komšije, braća i sestre, kolege sa posla, kasirka u prodavnici. Želim da ih navedem da imaju emotivnu reakciju na ljude koji mogu biti bilo ko oko njih, a ne samo na teme koje sam ja kao pisac odabrao da obradim.

15.    U Ranama mi je bila upečatljiva figura oca, kao nasilnika, alkoholičara i sl? Da li ste time imali namjeru da osvijestite patrijarhat, da ukažete na “život na marginama”…?

* Takođe postoji figura oca koji pati zbog razdvojenosti od dece i svoje supruge, i oca koji se priseća svoje mrtve ćerke, i mrtvog muža koji godinama čeka na svoju ženu da zajedno odu u raj… Nije mi bila namera da oslikam patrijarhat kroz muške likove, ali sigurno da oslikam negativne patrijarhalne vrednosti koje nose neki likovi neovisno od toga kog su pola. Pa tako imamo i majku koja odbacuje svoju ćerku zbog njene seksualne orijentacije, majku koja nehumanim metodama vaspitava svog sina itd.

16.    U priči/eseju Zvuk ćutnje na Balkanu zanimljivo elaborirate razliku između jugonostalgičara i generacije koju je pogodila nostalgija za normalnim životom svih, a koja nema u iskustvu življenja taj period prije raspada. Zašto jugonostalgičnom kao opozit dodjeljujete nostalgiju za normalnim (životom)?

* Zato što postoje struje među učenim svetom koje jugonostalgiju tumače kao antisrpsvo. Tj, ukoliko zagovaraš ideju jedinstva ideš protiv nacionalnog identiteta. Potpuna ludost. Mada, pre bih rekao da ograđujem sebe od jugonostalgije jer sam suviše mlad da bih mogao sećanjima da je kod sebe izazovem, pa dižem glas u ime moje generacije koja kolektivno oseća nostalgiju za mirom, za stabilnošću, za izvesnom budućnošću.

Be the first to comment

Leave a Reply

Your email address will not be published.


*


*